najneustrašiviji ispovednik Hrista kao Jedinog istinitog Boga i Gospoda i Spasitelja, i Njegov najrevnosniji apostol? kako je došao dotle da zbog Hrista odbaci sve, i da sve i sva sem Hrista smatra za štetu, za trice, za đubre? (sr . Flb. 3,7-8). Samo čudom sveljubavi Božje, koje se rascvetalo u bezbrojna čudesa blagodati Božje: jer za prvim čudom kada mu se na putu za Damask javio vaskrsli Gospod Isus u božanskom sjaju, i prevrnuo mu svu dušu, sve biće, sledovala su mnoga i mnoga lična i neposredna javljanja vaskrslog Gospoda, koji mu je lično sam otkrivao sve tajne Svoje Bogočovečanske ličnosti, sve tajne Svoga Evanđelja, sve tajne spasenja, sve tajne svih svetova, i sam mu lično poverio apostolstvo među neznabošcima u jednom od tih „viđenja i otkrivenja“, rekavši mu: „Idi, jer ću te ja daleko poslati među neznabošce“ (D. A. 22,21). A odmah posle prvog javljanja Svog Savlu, vaskrsli Gospod se javlja apostolu Ananiji, naređuje mu da krsti Savla i govori mu: „Idi, jer mi je on sasud izabrani: da iznese ime moje pred neznabošce i careve i sinove Izrailjeve“ (D. A. 9,15).

Sve je to delo i domostroj blagodati Božje. Sveti aposgol i naziva svoje propovedanje Evanđelja Hristova „službom blagodati Božje“– ἡ οἰκονομία τῆς χάριτος τοῦ Θεοῦ – (= ekonomija blagodati Božje), jer služi onome što je Božje: svetim i spasonosnim tajnama Božjim. U Evanđelju – sve je Božje, sve – sveto, sve – svespasonosno, sve – blagodatno; sve je od Boga, sve je dar Božji, sve je blagodat Božja. Ono ni po čemu nije od čoveka, „nije po čoveku“ (Gl. 1,14). U njemu sve je od Bogočoveka i po Bogočoveku: i svetinje i sile. A sveti apostol im samo svim bićem služi; to mu je „dato“ od samoga Boga. Zato svoje apostolovanje on i naziva „službom blagodati“, „službom tajne“ (st. 9): služi on svetom Otkrivenju Bogočovekovom, koje je svo u božanskim tajnama i darovima i svetinjama, svo s neba, ali svo za ljude na zemlji, pošto su i oni poreklom s neba. „Služba blagodati“ jeste „služba tajne“, predvečne tajne Božje, koja je ovaploćenjem Boga Logosa sišla u naš zemaljski svet kao Crkva, i ostala u njemu kao Crkva, koja ujedinjuje u sebi nebo i zemlju, anđele i ljude, Boga i čoveka, i time sve tajne svih svetova i bića. Otuda , služenje Crkvi i jeste „služba tajne“, „služba blagodati“: ἡ οἰκονομία τῆς χάριτος, ἡ οἰκονομία τοῦ μυστηρίου; u Crkvi je sve tajna i sve blagodat. No i sam život u Crkvi svakoga člana njenog jeste „služba tajne“ i „služba blagodati“: jer svaki od nas je nebozemno biće samim tim što je Crkvom i u Crkvi „sutelesnik Hristov“, i još: blagodatno bogočovečansko biće, koje time i postoji što neprestano doživljuje sebe kao blagodatnu bogočovečansku jedinku, čija je punoća bića u punoći Bogočovečanskog tela Hristovog, Crkve, i punoća života takođe u punoći Crkve: jer svaki član Crkve živi kroz sve članove Crkve, kroz sve anđele i ljude, a pre svega: kroz samog Bogočoveka – Gospoda Hrista, koji je u bezgraničnom čovekoljublju svom radi nas postao Crkva, i njome nam dao sve, sve, sve – božanske i bogočovečanske darove i sile. I hrišćani, živeći u Crkvi i Crkvom, žive „kao dobri pristavi (= ekonomi) raznovrsne blagodati Božje = ὡς καλοὶ οἰκονόμοι ποικίλης χάριτος [τοῦ] Θεοῦ (1. Petr. 4,10)