eti neiskazani ukus ljubavi Hristove, sladosni i opojni miris njen, i nedosežnu sveobuhvatljivost njenu. Kao što čovek imajući Hrista u srcu dodiruje širinu i dužinu i dubinu i visinu poznanja mudrosti božanske, tako isto imajući Hrista u srcu čovek dodiruje beskrajnu pučinu božanske ljubavi Hristove. O braćo moja, kako su reči blede, kad treba govoriti o ljubavi Hristovoj, – nikad i nigde nisu bleđe i nemoćnije nego tu. Vaistinu šta se može govoriti pred takvim iznenađujućim dokazima ljubavi Njegove: stvori nas iz ljubavi, vaploti se iz ljubavi, iz ljubavi primi porugu i smrt nas radi iz ljubavi otvori nam nebo i objavi prigotovljenu nam slavu besmrtnu! No i ovo što smo nabrojali samo je nešto od svega onoga neiscrpnog bogatstva, slave, krasote i životvorne hrane, što se naziva ljubav Hristova. O kad bi se samo udostojili verom da se Gospod Isus useli u srca naša, da bi mogli okusiti ljubav Njegovu neopisanu!
O Gospode Isuse Hriste, živote naš, mudrosti naša i ljubavi naša, očisti nas i useli se u nas. Tebi slava i hvala vavek. Amin

dati ljudskom biću. Ovo osećanje, i u njemu saznanje o svevrednosti ljubavi Hrispove – dar je Božji, otkrivenje je Božje za saborno življenje u Crkvi „sa svima svetima“. Jer blagodatni život u Crkvi „sa svima svetima“ uvodi nas u nadumno, nadčovečansko, nadprirodno poznanje. Čega? Božanske ljubavi Hristove, izražene Njegovim bogočovečanskim domostrojem spasenja, Crkvom Njegovom, što je isto.

Stvarno , koji to um ljudski, i razum ljudski, i znanje ljudsko može poznati, osaznati, pronići presvetu tajnu Crkve Spasove, koja i nije drugo do sav Bogočovek Hristos u svima Svojim božanskim i čovečanskim savršenstvima i stvarnostima? Um ljudski, u ma kakvoj svojoj ljudskoj datosti i stvarnosti; razum ljudski, u ma kakvoj svojoj ljudskoj datosti i stvarnosti, ne može mnogo ni zahvatiti, akamoli obuhvatiti bezgranične stvarnosti Bogočovečanskog domostroja spasenja, koji je sav u tajanstvenom Bogočovečanskom telu Crkve Hristove. Tu je sve sama tajna do tajne, i svaka od njih neizmerno i nesagledno prevazilazi svaki um i razum ljudski. A te svete i božanske tajne Bogočovekovog domostroja spasenja i Njegovog bogočovečanskog tela Crkve, sve su satkane od božanske ljubavi Hristove, beskrajne i bezgranične na svima tačkama njenoga bića. Ta božanska, ta bogočovečanska ljubav je uvek i u svemu nadumna i nedokučljiva i nesagledna. Od nje se biće ljudsko rastapa u bezbroj umilenja i rasipa u bezbroj „Osana“. Ta je ljubav u isto vreme i vrelo istinskog božanskog, bogočovečanskog saznanja i znanja. Otuda i isključivo novozavetni gnoseološki princip: „Koji ljubi Boga, taj zna Boga“ (1. Jn. 4,7-8): zna Boga nadumnim, nadrazumnim znanjem, znanjem u kome učestvuje sav naš unutrašnji, bogoliki i bogočežnjivi čovek. A tu ljubav čovek dobija i razvija u sebi do neslućenih razmera samo živeći u Crkvi „sa svima svetima“ kroz svete tajne i svete vrline. Jer takvim blagodatnobogočovečanskim životom on isceljuje od greholjublja i strasti dušu i um i srce, ozdravljuje ih božanskim zdravljem, te oni, ozdravljeni Hristom, postaju sposobni za istinsko bogopoznanje i za istinsko znanje nadprirodnog i nadumnog.

Zajedno „sa svima svetima“ ispunjen tom božanskom ljubavlju, čovek je ustvari zajedno sa njima ispunjen „svakom punoćom Božjom“. Ono što je Hristovo – postaje njegovo. Hristos js Bogočovek, i „u njemu živi svaka punoća Božanstva“ (Kol. 2,9); ta punoća postaje njegova, i on postaje „zajedničar u Božjoj prirodi“ (2. Petr. 1,4). U njemu kao da se ovaploćuje sav čudesni Bogočovek. Ustvari , On se i ovaploćuje u njemu kroz Sveto Pričešće, On koji je sav u Bogočovečanskom telu Crkve. I čovek ljubavi Hristove doživljuje punoću Crkve kao nešto svoje, jer je „sa svima svetima“ postao sastavni deo njen, sutelesnik njen. A u telu, svaki delić oseća sebe kao celo telo. Tako i podvižnik ljubavi: svo telo Crkve je njegovo, i on je sav njen; sva njena punoća pripada njemu, i on sav pripada njoj. Na taj način on lično i stvarno doživljuje „sa svima svetima“ ostvarenje večnog plana i cilja Božjeg o svetu: Gospoda Hrista kao Crkvu, koja je telo Njegovo, punoća Njega koji sve ispunjava u svemu (Ef. 1,23). A to i jeste cilj, Bogom određeni cilj svima ljudima, na čelu sa hrišćanima: da se ispune svakom punoćom Božjom (Ef. 3,19). Živeći u Bogočovečanskom telu Crkve, mi hrišćani i primamo od te punoće Božje i ispunjujemo se njome (sr. Jn. 1,16). Jer ovaplotivši se, Gospod Hristos je čovečansku prirodu koju je uzeo na Sebe potpuno ispunio svakom punoćom Božjom; i takav osnovao Crkvu; i takav ostao u Crkvi kao Bogočovečanskom telu Svom, kome je On i glava.

Da bi se svaki od nas ispunio tom punoćom Božanstva, neophodno je da živi Gospodom Hristom; da veruje Njime, da voli Njime, da se moli Njime, da misli Njime, da oseća Njime, da hoće Njime, da postoji Njime, da čovekuje Njime, da besmrtuje Njime, da večnuje Njime. I na taj način spase sebe od greha, smrti i đavola. Jer spasenje i jeste neprekidno doživljavanje Spasitelja, koji nas na taj način i spasava od svakog greha, od svake smrti, od svakog đavola. Zato naše spasenje i nije drugo do naše ohristovljenje Hristom Spasiteljem, naše oboženje Njime, naše osvećenje Njime, naše preobraženje Njime, naše vaskrsenje Njime, naše vaznesenje Njime, naše otrojičenje Njime; naše ispunjenje Njime, Njegovom božanskom punoćom i svima Njegovim životvornim silama.

Spasenje je dvostruk proces: oslobođenje sebe od greha, smrti i đavola, i ispunjenje sebe Hristom Bogom – Spasiteljem. To je istovremeno dvostruko zbivanje: ulazeći u našu dušu i ispunjujući je Sobom kroz svete tajne i svete vrline, Spasitelj nas oslobađa greha, smrti i đavola i uništava ih silom Svoga Božanstva. Otuda je spasenje ne samo otpuštenje grehova, nego i oboženje – ispunjenje svoga bića Hristom Bogom Spasiteljem. Spasen je time spasen što živi Spasiteljem Bogom, koji jedini i ima sile da uništi, i uništava u nama svaki greh, svaku smrt, svakog đavola. I ta spasenost, ta spasavanost se projavljuje uvek kao sveti život, život u Hristu Bogu, život u Duhu Svetom. Ispunjen blagodatnim silama božanskim kroz svete tajne i svete vrline, čovek hrišćanin sasvim prirodno živi svetim životom, ugledajući se uvek na Boga u telu (sr. Ef. 5,1), Gospoda Hrista, koji je uvek sav u Crkvi, i kroz Crkvu u svakom članu Crkve: uvek jedan isti, i juče, i danas, i vavek (Jevr. 13,8). Tako je slatko i lako sa Hristom Spasom biti čovek.

A do Hrista Spasitelja, i bez Hrista Spasitelja mi ljudi? – Jedno radimo: ispunjujemo sebe gresima i strastima, a time nevidljivo ispunjujemo sebe samim đavolom, njegovom „punoćom“. Jer kroz grehe i strasti on nevidljivo i potajno živi u nama, nevidljivo i potajno učestvuje u našim mislima, u našim osećanjima, u našim željama, u našim raspoloženjima, u našim postupcima, u našim delima. Nevidljivo i potajno on nepravduje kroz naše nepravde, strastvuje kroz naše strasti, laže kroz naše laži, pohotuje kroz naše pohote, pakosti kroz naše pakosti, mrzi kroz naše mržnje, zločinuje kroz naše zločine, greši kroz naše grehe. Tako smo mi ljudi i postali duhovna „deca đavola“ (1. Jn. 3,9), i on postao duhovni otac naš (sr. Jn. 8,44), i zacario se na svima prestolima bića ljudskog: i na prestolu uma, i na prestolu srca, i na prestolu savesti, i na prestolu volje. Kroz grehe i strasti on se duhovno sav ovaplotio u biću ljudskom. Jer da sav đavo nije bio u našem zemaljskom, u našem čovečanskom biću, Gospod Hristos ne bi ni došao ovaploćenjem u naš svet, niti postao čovek. Pored toga, niko sem Njega, jedinog istinitog Boga, nije mogao, i ne može pobediti đavola, i njegove glavne sile: greh i smrt. To je jedino mogao učiniti, i stvarno je učinio, i uvek čini samo On – Gospod i Bog Isus Hristos. A On je to učinio davši našem biću „svu punoću Božanstva“ Svoga, i dajući je uvek u Crkvi Svojoj kroz svete tajne i svete vrline.

Naš život ljudski je ili podvig „đavoovaploćenja“ ili podvig bogoovaploćenja: ja, ti, mi svi ovaploćujemo u sebi đavola pomoću grehova i strasti, pomoću našeg slastoljublja i greholjublja; ili ovaploćujemo u sebi Boga i Gospoda Isusa Hrista pomoću svetih tajni i svetih vrlina. Bog je i postao čovek, da istera đavola iz čoveka, i sam se useli u njega (sr. 2 . Kor. 6,16-17; Jevr. 2,14-3,6; Jn. 14,23 ). Stoga je evanđelska zapovest i jasna, i prirodna, i neophodna: „da se ispunite svakom punoćom Božjom“ – svakom, svakom, svakom. Zato je naša danonoćna dužnost ovaj podvig: neprestano čistiti i dušu i telo božanskim silama svetih tajni i svetih vrlina, a pre svega – molitvom i postom, jer se pomoću njih izgoni svaka vrsta đavolske nečisti, a i svaki đavo, i svi đavoli (sr. Mt. 17, 21; 2 . Kor. 7,1 ). A sve to? Nije drugo do neprekidan sveti podvig oboženja sebe, unošenja u sebe božanskih sila, i življenje u njima i pomoću njih, a preko njih življenje u samome Bogu, jer smo čudesnim Gospodom i Spasiteljem na to i pozvani: da postanemo „zajedničari u Božjoj prirodi = θείας κοινωνοὶ φύσεως„ (2. Ptr. 1,4). A ti, a ja, kada to postajemo „zajedničari u Božjoj prirodi“, kada se to ispunjujemo „svakom punoćom Božjom“? – Kada živimo Istinom Hristovom, jer je u njoj sav On, istiniti Bog i Gospod; kada živimo Pravdom Hristovom, jer je u njoj sav On, istiniti Bog i Gospod; kada živimo Ljubavlju Hristovom, jer je u njoj sav On, istiniti Bog i Gospod. Kroz njih i živi u tebi, u meni, u nama hrišćanima sva punoća Hristova, koja nam se daje za svete vrline u svetim tajnama Crkve. Da , Crkve, samo Crkve.