icu ka savršenstvu. Početak je vera a završetak ljubav. A vera i ljubav vezuju se u živo i nerazdeljivo jedinstvo prisustvom u srcu živoga Gospoda Isusa Hrista. Sa jačanjem vere mi sve više ubijamo razdaljinu između nas i Hrista Gospoda. Što jača vera to bliži Hristos. Najzad se srce ispunjava Hristom, i ne može da se odvoji od Hrista kao pluća od vazduha. Tada čovek sa suzama radosti opšti sa Hristom u srcu svome molitvom: Gospode Isuse, pomiluj me grešnoga! I neosetno srce se ispunjava svetlom i toplom ljubavlju. Tako se ljubav sjedinjava sa verom i nadom, i kad se sjedine, gubi se granica među njima, te čovek ne može ni mišlju odrediti, dokle ide vera, a odakle počinje nada i ljubav. Kada se živi Hristos useli u njega, tada on i ne gleda više u sebi ni veru, ni nadu, ni ljubav, niti njih imenuje, nego samo Hrista vidi i Hrista imenuje. Kao voćar u jesen što gleda zreo rod na drvetu, te ne govori više o cvetu i o listu nego o rodu, o zrelome rodu.
O Gospode Isuse Hriste, vrhovna visino svih napora naših, poslednja stanico svih putovanja naših, približi nam se, i spasi nas. Tebi slava i hvala vavek. Amin

erom. Zašto ne znanjem? – Zato što je On u ličnosti Svojoj doneo ljudima takva božanska savršenstva, koja svim i svačim beskrajno prevazilaze sve ljudske sposobnosti, saznanja i shvatanja. Uopšte , to je razlog što se sa Njim uvek opšti verom, na svima stupnjima evanđelskog života, od početnog do najsavršenijeg. I kada o Gospodu Hristu znamo sve što nam najsavršenija vera u Njega može dati kao znanje o Njemu, ipak On i tada, i uvek, ostaje predmet vere naše zbog Svojih bezgraničnih božanskih savršenstava, u koja ne mogu do kraja pronići ni sveti razumi Svetitelja zbog svoje ljudske ograničenosti. Eto apostola Pavla. On s jedne strane blagovesti o hrišćanima: „Mi um Hristov imamo“ (1. Kor. 2,16), a s druge: Hristos verom obitava i živi u srcima našim (Ef. 3,17). Da , On se verom i useljuje u srca naša. Vera , kao da je neki božanski vazduh čovekov, u kome Gospod Hristos jedino živeti može.

Kada se Gospod Hristos verom useli u srce naše, onda se Njime naš unutrašnji čovek utvrđuje u Večnoj Božjoj Istini i Pravdi i Ljubavi i Životu. I On Svojim bogočovečanskim silama hrani u nama našeg unutrašnjeg čoveka: hrani ga Sobom, bićem Svojim, besmrtnošću Svojom, Istinom Svojom, večnošću Svojom. I na taj način čini ga božanski jakim pobediteljem smrti u svima svetovima: jačim od svake smrti i ada i đavola. Ali pre toga, slab si, nejak si, nemoćan si, ljulja te i zanosi svaki vetar nauke „po kazivanju čovečjemu“ (sr. Ef. 4,14; Kol. 2,8), i obara te svaki povetarac smrti. No evo, pruža ti se prilika da porasteš do neba, do vrha iznad svih nebesa, da porasteš u svepobednog diva koji sve smrti sateruje u nebiće, u pakao, u smrt. Samo – veruj! veruj! veruj u Gospoda Hrista. „Verujem, Gospode, pomozi mome neverju“ tako jauči i vapij na svima stupnjevima vere, jer je ona uvek mala, zato što je predmet naše vere svečudesni Gospod Hristos = sav istiniti Bog i Gospod, sav bezgraničan u svima svojstvima Svojim, u svima savršenstvima Svojim, u svima stvarnostima Svojim. I čovekova vera je uvek mala da Ga obuhvati celog, vascelog, da Ga ima u svima bezgraničnostima Njegovim; i ukoliko Ga više zahvata, ona je sve gladnija Njega: jer sve jače oseća i saznaje i vidi božanske beskrajnosti Njegove. A bogolika duša čovekova, sva bezdana bogolikošću i bogočežnjiva; iako puna vere, uvek je baš zbog te punoće i baš tom punoćom nenasito gladna Boga i Gospoda: „Care Nebesni, Utešitelju, Duše Istine, koji si svuda i sve ispunjavaš, Riznico dobara i Živodavče, dođi i useli se u nas, i očisti nas od svake nečistote i spasi, Blagi, duše naše“. Opet i opet: „Isuse, ne odvajaj se od duša naših u nevoljama, ne udaljavaj se od misli naših u opasnostima, nego nas uvek pretekni. Približi se nama, približi Svudaprisutni! kao što si svagda sa apostolima Tvojim, tako prisajedini Sebe, Svemilostivi, onima koji Te žele, da ujedinjeni pevamo Tebe i slavoslovimo Svesvetog Duha Tvog“