veka pomoću Sina Božjeg, Gospoda našeg Isusa Hrista. Razvoj i podvig spasenja je razvoj i podvig usinovljenja. Spasen znači usinjen Bogu, blagodatno sjedinjen sa Spasiteljem koji i jeste Jedinorodni Sin Božji. To je unutrašnji stroj spasenja, njegovo biće. I to je ono što je predodređeno; na takvo spasenje je predodređen rod ljudski. Jer van spasenja kao podviga usinovljenja Bogu pomoću Gospoda Hrista, nema za rod ljudski drugog načina spasenja od greha, smrti i đavola. Svoje spasenje hrišćani postižu usinovljenjem Bogu kroz Isusa Hrista, – to je ono što je predodređeno. U takvom bogousinovljenju se i sastoji hrišćanstvo. Jedino se tako postaje, i jedino tako ostaje hrišćanin. A da li će to usinovljenje usvojiti ovaj ili onaj, zavisi potpuno od njihove volje.

Jer je usinovljenje sebe Bogu – podvig svestrano ličan i dobrovoljan. Čovek se usinjuje Bogu sjedinjujući se duhovno blagodaću Duha Svetoga sa Jedinorodnim Sinom Božjim, Gospodom našim Isusom Hristom. A to biva pomoću svetih tajni i svetih vrlina. Gospod Hristos je Sin Božji po prirodi, a oni koji se preko Njega usinjuju Bogu, postaju sinovi Božji po blagodati. „Bog posla Sina Svoga Jedinorodnog“ – „da primimo usinovljenje“ (Gl. 4,4.5). Vera u Hrista kao Jedinoradnog Sina Božjeg i jedinog Spasitelja roda ljudskog daje sva potrebna sveta sredstva i svete sile, pomoću kojih ljudi postaju sinovi Božji. Zato sveti apostol i piše hrišćanima: „Vi ste svi sinovi Božji verom Isusa Hrista“ (Gl. 3,26). Tako, u krajnjoj liniji, usinovljenje je uhristovljenje i ohristovljenje, doživljavanje pomoću svetih tajni i svetih vrlina Hrista kao sebe, i svega Njegovog kao svog.

Spasenje ljudi usinovljenjem Bogu kroz Gospoda Hrista, predodređeno je Trojičnim Božanstvom „u ljubavi“, u neiskazanoj ljubavi prema rodu ljudskom. Iz te božanske ljubavi zrači svemudrost Božja. Jer ljubav Božja je jednosušna sa mudrošću Božjom. Nema sumnje, ovakvo spasenje je najcelishodnije po rod ljudski, jer izražava neizmerno čovekoljubivo blagovoljenje Božje prema ljudima. Zato je sveti apostol i naglasio, da je Bog to učinio: „u ljubavi … po blagovoljenju volje svoje“. „To jest zato, veli Sveti Zlatoust, što je silno želeo, ili, ako hoćete, zato što je to bilo njegova glavna žudnja. εὐδοκία (blagovoljenje) svuda označava glavnu i osnovnu želju. Pod tim apostol razume prvu želju, silnu želju, želju sa žudnjom, neodoljivu želju. Znači, Bog silno želi, silno hoće naše spasenje. Zbog čega nas On tako ljubi, i otkuda nas tako voli? Jedino po dobroti Svojoj, jer blagodat je od dobrote – ἡ γὰρ χάρις ἀγαθότητός ἐστι. Stoga nas On i predodredi sebi na usinovljenje, želeći, i to silno želeći, da time javi slavu blagodati Svoje“