čemu je „tajna volje Božje“? U tome: „da se sve sastavi u Hristu što je na nebesima i što je na zemlji“ (ἀνακεφαλαιώσασθαι τὰ πάντα ἐν τῷ Χριστῷ = da se sve vozglavi u Hristu ... ); Hristos – svejedinstvo, Hristos – sveujedinitelj: U Njemu, Bogočoveku, sjedinjuje se Bog i čovek, nebo i zemlja, anđeli i ljudi, bića i tvari, atomi i vasione, sve što je na nebu i što je na zemlji, sve osim greha, smrti i đavola. Bogočovek je sve to ujedinio osnovavši Sobom i u Sebi i na Sebi Crkvu, koja je telo Njegovo i On glava njena, te je tako ona punoća Njega, Bogočoveka, koji sve ispunjava u svemu – τὸ πλήρωμα τοῦ τὰ πάντα ἐν πᾶσι πληρουμένου (Ef. 1,22-23).

Svoje prvobitno jedinstvo sa Bogom Logosom, Tvorcem svojim, rod ljudski je narušio grehom: grehom je odvojio sebe od Njega, odbacio sebe od Njega, i krenuo vanbožjim, vanlogosnim, vanlogičnim putevima, koji kroz bezbroj smrti vode u carstvo smrti, carstvo čistoga demonizma, đavolizma, satanizma. Jer svaki greh je svojim glavnim životnim nervom nevidljivo vezan za srce, za svezlo srce svezlog Satane. Unevši u sebe greh, tu razornu bogobežnu silu, čovek je odbegao od Boga, odvojio sebe od Boga, i sa sobom povukao u smrt i ponore satanizma i svu tvar, koja je po reči Božjoj podvlasna njemu. Time je on svu tvar uvukao u ropstvo propadljivosti, u teške patnje i muke, zbog čega i „sva tvar uzdiše i tuži zajedno s nama“ ljudima u kvrgama greha i smrti (sr. Rm. 8,20.22). Osloboditi rod ljudski, a preko njega i svu tvar, od robovanja grehu i smrti, nije mogao niko od ljudi, niko od stvorenih bića i tvari, već samo Bog Logos – Tvorac: kao Jedini Bezgrešan i Jedini Besmrtan. I tako vaspostaviti jedinstvo tvari sa Tvorcem, jedinstvo roda ljudskog sa Bogom Logosom, Bogom Logikom, i povratiti biću ljudskom božanski smisao i božansku vrednost postojanja i života. To je čudesni Gospod Hristos učinio svojim ovaploćenjem, i vascelim Svojim bogočovečanskim domostrojem spasenja, naročito Svojom sveskupocenom krvlju: uništio greh i smrt, i tako Sobom ujedinio sve bilo na zemlji ili na nebu, i sve povratio divnom logosnom svejedinstvu. Jer je On krajnji i sveobuhvatni smisao svih tvari i bića, i svega stvorenoga: „jer kroz Njega bi sazdano sve što je na nebu i što je na zemlji, što se vidi i što se ne vidi, bili Prestoli ili Gospodstva ili Poglavarstva ili Vlasti: sve se kroza Nj i za Nj sazda. I On je pre svega, i sve je u Njemu. I On je glava telu Crkve, koji je početak, prvenac iz mrtvih, da bude On u svemu prvi; jer bi volja Očeva da u Njemu obitava sva punoća – πᾶν τὸ πλήρωμα, i kroza Nj da pomiri sve sa Sobom, umirivši krvlju krsta njegova, kroza Nj sve, bilo na zemlji ili na nebu“ (Kol. 1,16-20).

U Crkvi, Bogočovečanskom telu Svom, Gospod Hristos izvršuje ujedinjenje svih tvari i bića, svega logosnoga što je u njima, izlučujući greh i smrt iz svih bića i tvari, vaspostavljajući jedinstvo između tvari i Tvorca, a preko toga i jedinstvo između svake tvari sa ostalim tvarima. Tako je Crkvom ostvareno jedinstvo između anđela i ljudi: svi su oni članovi Njegovog svetog Bogočovečanskog tela, kome je On glava, te smo svi mi, i anđeli i ljudi, pod jednom istom Božanskom glavom – Gospodom Hristom. To je nadahnuto izraženo u Kanonu Bestelesnim Silama: „Tebe neprestano veličamo, Hriste, koji si na neiskazan način načinio jednu Crkvu od anđela i ljudi i sjedinio nebesko sa zemaljskim“ (Pesma 9). Jedna Crkva: i u njoj jedan isti Gospod i za anđele i za ljude, jedna ista Božanska Istina, jedna ista Božanska Pravda, jedna ista Božanska Ljubav, jedan isti Božanski Život, jedna ista Božanska Večnost, jedno isto Božansko Carstvo. Zato su sveti anđeli, ta naša nebeska, sveta i bezgrešna braća, u radosnom čovekoljublju postali dobrovoljne sluge spasenju našem (sr. Jevr. 1,14). U Crkvi se ostvaruje i jedinstvo između ljudi i ostalih tvari: jer ljudi, postajući kroz osvećenje i oboženje sinovi Božji, postepeno oslobađaju i tvar oko sebe od robovanja grehu i smrti, i privode je bezgrešnu Jedinom Bezgrešnom (sr. Rm. 8,19-21). Najsavršeniji članovi Crkve, svetitelji, najjače osećaju to svejedinstvo svih tvari u Hristu: anđeli na zemlji, oni i žive anđelskim životom: jedno su sa svetim anđelima istinom, pravdom, Evanđeljem, molitvom, ljubavlju; a jedno su sa ostalim tvarima – tugom, uzdisanjem neiskazanim; zajedno sa njima kroz Duha Svetog osećaju kako se tvar isceljuje Crkvom od greha, postaje bezgrešna i mila i blagovesna. Sve sačinjava jedan Bogočovečanski organizam, a oni – osećalište svega toga, i sve osećaju kao deo sebe.

Do ovaploćenja Boga Logosa, veli Sveti Zlatoust, nebesko i zemaljsko bili su odvojeni jedno od drugog i nisu imali jednu glavu. Ali ovlapoćenjem Gospoda Hrista Bog postavi jednu glavu za sve, za anđele i ljude, tojest dade jedno vrhovno načelo i anđelima i ljudima: jednima Hrista po telu, a drugima – Boga Logosa. Kao kada bi neko rekao za kuću da je u njoj nešto trulo a nešto jako, pa bi obnovio kuću, tojest učvrstio je pojačavši joj temelj: tako i ovde sve je podveo pod jednu glavu. Tada je jedino i moguće sjedinjenje, tada će jedino i biti savršen savez, kada sve, imajući neku neophodnu svezu gore, bude podvedeno pod jednu glavu.

„Tajnu volje svoje“: „da se sve sastavi u Hristu što je na nebesima i što je na zemlji“ – Trosunčani Gospod je objavio, i ostvario, ovaploćenjem Gospoda Hrista i osnivanjem Crkve y Njemu i na Njemu, i to onda kada se po promislu Božjem ispunila „punoća vremena“. A punoća vremena je nastala kada je greh u rodu ljudskom bio dostigao sve vrhunce svog razaračkog i smrtonosnog delovanja i pretio da rod ljudski potpuno ođavoli i osatani, satirući u njemu sve što je božansko i bogočežnjivo (sr. Gal. 4,4-5; Rm. 3,9-19). Tajna vremena je u tajni volje Božje: vreme je imalo da se osveti i ovaploćenjem Boga Logosa i Njegovim bogočovečanskim domostrojem spasenja, jer je i vreme sazdano kroz Boga Logosa i radi Boga Logosa (sr. Kol. 1,16; Jn. 1,3): jedino u Bogu Logosu je logos, smisao, logika i vrednost vremena, i sva njegova ekonomija. Bog Logos vodi ekonomiju vremena; i sve što prethodi ovaploćenju Boga Logosa, Njegovom silasku u naše zemaljsko vreme, ustremljeno je „na ekonomiju, na uredbu punoće vremena“ – εἰς οἰκονομίαν τοῦ πληρώματος τῶν καιρῶν. Ustvari , vrhovnu vlast nad vremenom i vremenima, nad rokom i rokovima ima Gospod Svedržitelj, Gospod Sveosmislitelj: On vodi vreme i vremena, rok i rokove, putevima Svoga božanskog promisla, a ljudima je od te prevelike tajne poznato samo nešto, i to onoliko koliko im je neophodno radi njihovog spasenja (sr. D. A. 1,7; Mt. 24,36)