i večne plodove koji ne trule, niti ih ikakva smrt uništiti može. Kada na njivi duše naše uzrastu plodovi posejanog dobra, i sazru, njih će u dan sveopšte žetve Anđeli Božji požnjeti i odneti u „žitnicu Božju“ (sr. Mt. 13,10). A sa njima i u njima i dušu našu, koja je sva proklijala, uzrasla i sazrela u onome što je večno i bogočovečno, a to znači: što je istinski i stvarno dobro. Jer šta je to što je istinski dobro u našem čovečanskom svetu? Samo ono što je od Boga, i što vodi Bogu, i što drži u Bogu, koji je jedini dobar, jer „niko nije dobar osim jednoga Boga“ (Mt. 19,17), tojest niko osim Boga nije savršeno, večito, neizmenljivo dobar. Naše ljudsko dobro je samo utoliko dobro, ukoliko je od Boga i radi Boga i ka Bogu; ukoliko je slika Božjeg dobra, koju odražava naša bogolika duša čineći dobro. Znači: dobro je samo onda istinski dobro, ako je božansko. A u našem čovečanskom svetu mi znamo kao jedinog istinitog Boga samo Bogočoveka Gospoda Hrista, zato što je u našem zemaljskom svetu jedini On pokazao u Svojoj ličnosti savršeno božansko dobro, ostvarivši ga savršeno u svome bogočovečanskom životu na zemlji. On je i oličenje i ovaploćenje i ostvarenje savršenog božanskog dobra, te time jedini izvor i jedino merilo tog dobra. I mi ljudi na zemlji ne možemo ni imati ni činiti istinsko dobro bez Njega i mimo Njega i protiv Njega, već jedino i samo sa Njim, pomoću Njega i radi Njega. Zato je On i objavio sveistinitu blagovest: „Bez mene ne možete činiti ništa“ (Jn. 15,5): ništa istinski dobro, istinski božansko, istinski besmrtno, istinski večno, istinski čovečno. Samo kada se čovek blagodatnim podvizima vere, ljubavi, nade, a najpre svetim krštenjem i pričešćem, duhovno organski sjedini sa Gospodom Hristom, kao loza sa čokotom, može roda roditi: istinsko dobro, božansko i večno; a bez toga, čovek ostaje besplodan i nerodan za svako istinsko dobro. I opet po sveistinitoj reči Sveistinitoga: „Ja sam čokot a vi loze. Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne bude na čokotu, tako i vi ako u meni ne budete. Koji bude u meni i ja u njemu on će roditi mnogi rod: jer bez mene ne možete činiti ništa“ (Jn. 15,4.5).

Samo živeći u Hristu pomoću svetih tajni i svetih vrlina, mi možemo uvek, bez kraja i konca, s radošću činiti dobro – „da nam se ne dosadi“. Jer On Svojim sledbenicima uvek daje neiscrpne sile da čine dobro i da žive dobrom i radi dobra, svesni da ih to dobro i drži u zajednici i jedinstvu sa „Jedino Dobrim“, u kome su sva večna blaga i sve večne radosti. Razume se, naše se dobro u ovome svetu često mora rađati u mukama i opasnostima od zla, koje sa svih strana napada na naše božansko dobro. Ali radost je naša u tome što mi znamo da je naše hristovsko dobro uvek jače od svakog đavolskog zla u našem čovečanskom svetu, i to jače koliko je svemoćni Bog jači od kukavnog đavola.

Hraneći dušu svoju tom verom i tom nadom, mi nećemo sustati u činjenju dobra, koje će na kraju svih krajeva sazreti i biti požnjeveno u dan sveopšte žetve, i zajedno sa nama biti odneseno u carstvo nebesko.