više nevidljivo nego vidljivo. Ali Bog uvek jasno i svepronicljivo vidi i ono što je nevidljivo u čoveku. A u čoveku je nesravnjeno više nevidljivog nego vidljivog: vidljivo je telo, i vidljiva su dela učinjena telom, posredstvom tela; a nevidljiva je duša, nevidljiva savest, nevidljiva volja, nevidljivo srce; nevidljive su misli, nevidljiva osećanja, nevidljive želje, namere, htenja, i mnoga duševna raspoloženja i stanja. I u tome nevidljivom je pravi čovek, odgovorni čovek. To baš nevidljivo i uslovljuje i određuje čovekov vidljivi život po telu u svetu. A svevideći Gospod prati sva zbivanja u čoveku od njihovih najnevidljivijih zametaka, pa do potpune zrelosti, do savršene uobličenosti njihove. Jedino On Svevideći vidi kako se u čoveku začinje nevidljiva misao, kako klija, raste, sazreva, kako se pokatkad oblači u vidljive forme, ruha, ili kako sva nevidljiva vlada svim vidljivim, telesnim životom čovekovim. Što čovek poseje u sebi i u svetu oko sebe, to će i požnjeti, ako ne ranije, ono sigurno na dan Strašnoga suda. Dotle, on i može zaboraviti sebe, a možda i mnoge oko sebe, ali na Strašnom sudu, sam će svojim srpom na očigled svima požnjeti njivu života svoga. Tada će sve njegove obmane i samoobmane, kojima je varao sebe i ljude, i mislio da vara sveznajućeg i svepravednog Boga, pasti na njega samog, vratiti se njemu kao njegova večna svojina, da mu one budu i njegova večnost i njegov neprolazni svet. Tek tada će on svim očima bića svog sagledati i uvideti da je izigrao ne Boga već sebe