nom, breme grehova naših nije tako teško da Ga obori u smrt, u nemoć, u poraz, u ropstvo. Kao svejak i svemoćni Bog – „On nemoći naše uze i bolesti ponese“ (Mt. 8,17). Ali Ga nikakva nemoć naša ne može onemoćati da pada u greh, niti ikakva bolest naša obolestiti da pada u očajanje. Teško breme grehova mojih postaće meni lako, samo kada ga zbog pokajničke svesmirenosti moje svemoćni Gospod svemilostivo uzme na sebe. Zato svežalostivi Spas i poziva k sebi sve koji su umorni od greha i smrti i natovareni njihovim bremenima, da priđu k Njemu da ih On odmori, uzevši na sebe bremena njihova (sr. Mt. 11,28-30). Pošto se greh razlio po celom biću ljudskom, i ogrehovio i dušu našu i savest i volju i misao i srce i telo, nije li zato sve to čoveku postalo teret i breme: i sama duša, i sama savest, i sama misao, i samo postojanje? Jedino u Gospodu Hristu Bogočoveku, i sa Njim sva ta bremena postaju laka. Breme savesti, breme duše, breme slobode, breme postojanja, sve je to nepodnošnjivo bez Hrista; a sa Njim – lako i blago. Breme pak nepokajanih grehova tvojih ostaje na tebi, znaš li dokle? Sve do Strašnoga Suda. Jer niko u svetu nema prava i vlasti i moći otpuštati grehe, niko sem Gospoda Hrista. Mi ljudi možemo opraštati grehe, ali otpuštati ih, uništavati ih može samo bezgrešni Gospod Hristos (sr. Mt. 9,2-7), i oni kojima On daje tu vlast i tu silu (sr. Jn. 20,22-23). Tako, breme grehova tvojih može i pre Strašnoga suda, može i sada, odmah skinuti sa tebe Gospod Hristos, samo pod jednim uslovom: pod uslovom tvoga dobrovoljnog i sve smirenog pokajanja koje živi jakom verom, ogromnom nadom, plamenom molitvom. Naučiti se takvom pokajanju, i svima ostalim svetim vrlinama koje ono za sobom nosi i vodi, to je prva dužnost nas ljudi, svih ljudi, jer smo svi pod gresima, pod njihovim teškim bremenima