e dato je samim Bogom, zato što je neizmerno važnije. Zakon je podvremenski, obećanje ima večni značaj i smisao. Pri davanju Zakona posrednik čovek posredovao je između Boga i ljudi; u obećanju spasenja roda ljudskog dela sam Bog, koji je jedan. On jedan isti i daje obećanje, On jedan isti i spasava. Istina, spasenje je izvršeno neposredno ovaploćenim Sinom Božjim, Gospodom Isusom Hristom, ali je On po biću i Božanstvu jedno sa Bogom Ocem i Duhom Svetim. Ustvari, čovek posrednik prema večnome Bogu i Gospodu tako je mali, do nebića mali, da upoređen sa Bogom on kao da ne postoji: οὐκ ἔστιν; a Bog je, u samoj stvari, jedini koji stvarno postoji, jer neprolazno postoji, koji stvarno jeste, jer je večan i s obzirom na prošlost i s obzirom na budućnost: „A Bog je jedan“. Prema Bogu, prema Njegovoj realnosti, sve izgleda prizrak, privid. Nijedna tvar nema ni izbliza onu realnost koju ima On, Bog Tvorac. Po svome biću Bog je nešto toliko izuzetno i jedinstveno, da je Njemu čak i ime: ὁ ὦν = Onaj koji jeste, Postojeći, Suščij (2. Mojs. 3,14; 6,3). Prema Njemu, kao Jedino Svesavršeno Postojećem, sve ostalo postojeće je kao senka postojanja, i to predaleka senka Jedino Postojećeg