ke“ (1 Kor. 2,4), već da ostane u čistoti Božjoj. ? ono ostaje takvo samo ako se govori „iz čistote“ božanske, ako se predaje ono svečisto Evanđelje koje izlazi iz svečiste i svebožanstvene duše Gospoda Hrista. ? Bogu se može govoriti dostojno i spasonosno samo „iz Boga“, samo Bogom. Ne dodajući ništa svoje, čovečje; ne uzdajući se ni u šta ljudsko. Sve je tu od Bogočoveka: i Istina, i reči ? Istini; i Ljubav, i reči ? Ljubavi; i Pravda, i reči ? Pravdi; i Večnost, i reči ? Večnosti. Stoga je i sveta dužnost: svagda i svuda govoriti ? Evanđelju nao „pred Bogom“. Ne može se uspešno govoriti ? Hristu, a“o se ne govori iz Hrista, i u Hristu: „u Hristu govorilo“: svim bićem smo u Njemu, svom dušom, svim srcem, stoga i svakom rečju. Sve što je naše, od Njega vam dolazi preobraženo, osvećeno, oboženo: jer se u Njega useljujemo verom, ljubavlju, nadom, a najpre svetim krštenjem i – ostalim svetim tajnama. U Hristu nam je srce, zato „u Hristu“ osećamo; u Hristu nam je um, zato „u Hristu“ mislimo, umujemo, rasuđujemo; u Hristu nam je volja, zato „u Hristu“ hoćemo; u Hristu nam je i oko, i uho, i jezik, zato: „u Hristu govorimo“. Sve naše je ohristovljeno, pa i čula, pa i telo. On, Bog Logos, očovečio se, i kao čovek živi među ljudima. On, Bogočovek je uvek tu, kroz Crkvu tu, i zato omo u ovom svetu mi hrišćani uvek „pred Bogom“, – jer smo pred Hristom, koji je vazda i vavek svim bićem u Crkvi svojoj. Mi stalno živimo pred Hristom, pred očima njegovim, pred licem njegovim. Mi Hristom, i u Hristu govorimo; mi Hristom, i u Hristu gledamo; mi Hristom, i u Hristu čujemo; mi Hristom, i u Hristu delamo. To i znači biti hrišćanin: biti uvek u Hristu, sa Hristom, za Hristom. To i znači spasavati se: biti uvek u Spasitelju, sa Spasiteljem, sa Spasiteljem. Da je Bog Logos hteo da se mi spasavamo na teorijski, apstraktan način, On ne bi ni silazio u naš svet, ne bi se ovaplotio, očovečio, i sav ostao u svom Bogočovečanokom telu, Crkvi. ? On je to učinio, da bismo mi živeli u Njemu i Njime, i bili u Njemu i sa Njim: u Bogu, pred Bogom, sa Bogom, Zato u Hristu govorimo, u Hristu tvorimo, u Hristu živimo, u Hristu besmrtujemo.

„Kvari reč Božju“, „falsifikuje reč Božju“, „nečisto propoveda reč Božju“ svaki koji otkida od bogočovečanske punoće ličnosti Hristove, i od bogočovečanske punoće Evanđelja njegovog. Bogočovek Hristos se pravilno i istinski propoveda samo kada reč njegovu, „reč Božju“ propovedamo „kao iz Boga, pred Bogom, u Hristu“. Evanđelje Hristovo se istinski propoveda samo ako „u Hristu govorimo“, „iz čistote“, „iz Boga“, „pred Bogom“. Apostolstvo to i jeste: „pred Bogom u Hristu govorimo“, i to „iz Boga“ (2 Kor. 12,19). Hrišćanstvo to i jeste: „pred Bogom u Hristu govorimo“, i to „iz Boga“. Propovednik Hristov ne sme nikada sebe propovedati. Jer bi propovedao čoveka.

? čovek? – Sav u gresima, u smrti, u prljavštini, u demonizmu. Propovednik Hristov je samo sluga Hristov, koji verno saopštava i reči i misli i zapovesti Gospodara i Gospoda svog – Spasitelja Hrista, Bogočoveka.
Razlika između hrišćanstva i svih ostalih religija, filosofija, nauka je u ovome, samo u ovome: one su sve od čoveka i po čoveku, a ono – od Bogočoveka i u Bogočoveku. Ono jedino i spasava rod ljudski, jer nosi u sebi Spasitelja: Njega večnoživog daje ljudima, i On ih spasava od greha, smrti i đavola, i uvodi u Carstvo Božje, u sve što je božansko, svesveto, svesavršeno, besmrtno, večno. Zato se bogočovečnost hrišćanstva ni po koju cenu ne sme kršiti, umanjivati, uništavati, ni na račun raznih antropomorfizama i humanizama kvariti, reformisati, unakažavati. U svemu i po svemu hrišćanstvo je od Bogočoveka i u Bogočoveku. Samo tako ono je zaista spasenje sveta i roda ljudskog. Stoga sveti apostol i objavljuje: „Mi sebe ne propovedamo, nego Hrista Isusa Gospoda, a sebe same vaše sluge Isusa Gospoda radi“ (2 Kor. 4,5)