je da ni hram ni običaji (obredi) nemaju značaja, da nisu nadmoćniji od (evanđelske) propovedi i da Bog teško i nemoguće čini lakim i mogućim. Zapazi ovo: beseda se upravo i sastoji u tome, što im govori da su se svagda naslađivali čovekoljubljem (Božijim) a da su svom Dobročinitelju uzvraćali suprotnim i težili nemogućem. Pokazuje takođe da je obećanje dato pre nego ta zemlja, pre obrezanja, pre žrtve i pre hrama - da oni tu zemlju, isto kao i obrezanje i Zakon, nisu dobili po zaslugama, nego da je zemlja bila nagrada za poslušanje; kada je dato obrezanje, obećanje još nije bilo ispunjeno, i sve su to bili praobrazi.

Prekrasno je na početku besede imenovao Boga kao Boga slave, jer je On proslavio unižene. Govori takođe da još nije bilo hrama a da se Avraam udostojio da vidi Boga, da su njegovi preci (Avraamovi) bili Persijanci i da su živeli na tuđoj zemlji. Zapazi kako on (Stefan) udaljuje njihove misli od telesnog (čuvstvenog), počevši od mesta, jer je i bilo reči o mestu. Ako je Bog - Bog slave, onda Njemu nije potrebno da ima slavu od vas posredstvom vašeg hrama. On je izvor svake slave i svakog dobra.

Iziđi iz zemlje svoje i od roda svojega. Kako to da Pismo kaže da je otac Avraamov poželeo da izađe (1. Mojs. 11; 31), a ovde se kaže da je Avraamu bilo rečeno: Izađi iz zemlje svoje! Odatle zaključujemo da je javljanje Boga Avraamu uticalo i na njegovog oca i da je on poželeo da izađe (iz zemlje Haldejske). Međutim, on (Stefan) samim tim dokazuje da oni (Judejci) nisu deca Avraamova jer je onaj, koji je napustio i otadžbinu i rodbinu pokazao poslušanje, dok su oni neposlušni. I ne dade mu nasledstva u njoj ni stope. Pogledaj, kako ih besedom o (obećanoj) zemlji navodi (na istinu). Zašto mu je nije dao? Zato što je ta zemlja bila praobraz druge (zemlje).

I obeća da će je dati. Primećuješ li da nije bez razloga ponovio: Ne dade, kaže, nego obeća da će dati?. Ako je on (Avraam) bio stranac i pridošlica, i ako je nakon izvesnog vremena trebalo da se preseli, kako je onda mogao da poseduje tu zemlju? Dakle, njegovo nasleđe (Avraamovo) sačuvalo se kroz njegovo seme, a to je Hristos, jer će s Njim (Hristom) carevati i sveti, prema reči Pisma: Kada dođe u slavi Oca Svojega, carujući nad svim narodima (v. Mt. 16; 27. i 25; 31). I semenu njegovom posle njega, dok on još nemaše deteta.

Ponovo ukazuje da Bog ima silu da nemoguće učini mogućim, jer je rečeno da će gospodarem Palestine učiniti onoga, koji je bio u Persiji i nalazio se na tako dalekom rastojanju. Tu se sadrži i ukazivanje na veliko čovekoljublje Božije i na veliku veru Avraamovu, jer izraz: dok on još nemaše de-teta pokazuje njegovu (Avraamovu) pokornost i veru iako ga je ono, što se s njim tada događalo, priklanjalo suprotnom mišljenju. Naime, ni tada, kada je došao, a ni posle toga, nije imao ni stope one zemlje. Pogledaj, za koliko je godina dato obećanje i koliko je postojao njegov praobraz? Nikada, međutim, nije postojao praobraz žrtve, niti je postojao praobraz obrezanja. Ovim se takođe pokazuje da je Bog dopuštao da Izrailjci trpe nedaće, iako ni u čemu nisu skrivili. I porobiće ga i zlostavljaće ga četiri stotine godina.

Ono što je napisano u Knjizi Izlaska, ne protivureči ovom mestu. Tamo je rečeno: I beše da posle četiri stotine i trideset godina izađe sila Gospodnja po svoj zemlji egipatskoj (u srpskom prevodu: Iziđoše sve vojske Gospodnje iz zemlje misirske, 2. Mojs. 12; 41), a ovde se kaže: Posle četiri stotine godina. Trebalo bi, međutim, zapamtiti da nije rečeno: izašli su kad se napunilo četiri stotine godina, nego da je rečeno približno posle četiri stotine godina, čime se ne isključuje i ostalih trideset godina. Dvadeset pet godina - od sedamdeset pete do stote Avraamove godine, šezdeset Isaakovih godina, devedeset jedna Jakovljeva godina, sto deset Josifovih godina, sto četrdeset četiri godine u Egiptu - to je sve zajedno četiri stotine i trideset godina.

Međutim, kaže se: Zlostavljaće ga četiri stotine godina, i potom će izaći, i služiće Mi na ovom mestu. U izrazu: potom može se videti ukazivanje i na tih trideset godina.

I narodu tome, kome će robovati, Ja ću suditi, reče Bog. Oni, koji su ih zlostavljali, nisu to činili nekažnjeno. Jevreji su trpeli gorko i teško ropstvo, jer Egipćani nisu na njih gledali kao na sluge nego kao na protivnike i neprijatelje