orio svet... Izrekao je jednu rečenicu, i potkopao sve pretpostavke filosofa. Epikurejci tvrde, da je sve postalo samo od sebe i od atoma, a on (Pavle) kaže da je svet i sve što je u njemu delo Božije.

Ne stanuje u rukotvorenim hramovima. Da ne bi pomislili, da ne propoveda jednog od mnogih bogova, Pavle ispravlja ono što je rečeno i dodaje:

Ne stanuje u rukotvorenim hramovima, nego u čovečijoj duši. Šta to znači? Zar On nije obitavao u jerusalimskom hramu? On tamo nije obitavao, nego je dejstvovao. Kako su ga Judejci služili uz sadejstvo ljudskih ruku? Nisu Mu služili uz sadej-tvo ruku, jer On ne zahteva ono što je čulno, kao da je to Njemu potrebno. Ne jedem, kaže, meso junaca, itd. Njemu ništa ne treba, jer On Sam svemu daje život i dihanje. To su dva dokaza božanstvenosti, odnosno, činjenica da Bogu ništa nije potrebno i da On svima daruje sve. Ovde Pavle pokazuje i to da Bog nije otac, nego tvorac duše.

Postavio je napred određena vremena. Postavio je da traže Gospoda, ali ne svagda, nego u određena vremena. Pavle pokazuje ili da su sada i ne tražeći pronašli, a da kad su tražili nisu našli i ukazuje im da je On očigledan, kao neki predmet postavljen na vidno mesto, jer je nemoguće da ovde bude nebo a da ga na drugom mestu nema. Nemoguće je takođe da ono u ovo vreme postoji a da u neko drugo vreme ne postoji. Dakle, u svako vreme i na svakom mestu može se pronaći Gospod. Bog je tako ustrojio da mi u tome ne nailazimo na prepreke ni u pogledu mesta, ni u pogledu vremena. To, što se nebo svuda nalazi i što je postavljeno za sva vremena, posebno je snažno delovalo na slušaoce. Gospod nam je toliko blizak, kaže apostol, da bez Njega ne možemo da živimo.

U Njemu živimo, i krećemo se, i jesmo. Bliskost Gospodnja dokazuje se posredstvom čulnog primera: nemoguće je, kaže, ne znati da je vazduh svuda razliven, i da se nalazi ne samo u blizini svakoga od nas, nego i u nama samima. To, što smo od Boga dobili život, što dejstvujemo i ne propadamo - sve se to naziva Božijim promišljanjem i staranjem o nama.

Kao što su i neki od vaših pesnika rekli. Jedan mudrac, Arat, rekao je o Zevsu: mi smo njegov rod. Apostol to kaže za Tvorca, ni u kom slučaju ne tvrdeći da su Tvorac i Zevs jedno, nego primenjujući taj izraz upravo na Tvorca, kao što je i žrtvenik nazvao Njegovim, a ne žrtvenikom onoga, kojega su poštovali Atinjani. Nazvao nas je rodom Božijim, odnosno, Njegovim najbližim rođa-cima, jer je Bog blagovoleo da se na zemlji pojavi kao jedan od našeg roda. Nije rekao: "Ne smete misliti da božanstvo treba da bude slično zlatu ili srebru", nego se smireno izrazio: Ne treba da mislimo. Zapazi, kako je u svoju besedu uveo natčulni predmet, jer mi sa predstavom (pojmom) o telu sjedinjujemo i predstavu (pojam) o rastojanju