Javljajući im se četrdeset dana a ne za svih "četrdeset dana", jer nije stalno bio s njima, kao do Vaskrsenja, nego im se javljao i odlazio, uzvisujući njihove misli i ne dopuštajući im da se za Njega privežu na sličan način kao ranije. S velikom opreznošću i mudrošću On je u njima razvijao dve strane: i veru u Svoje Vaskrsenje i ubeđenje da Ga smatraju za više od čoveka, iako je jedno drugom protivurečilo, pošto je iz vere u Vaskrsenje morala da se pojavi predstava o mnogim čovečijim stranama, a iz toga da je On iznad čoveka - suprotno. Međutim, i jedno i drugo potvrdilo se u svoje vreme, odnosno tokom četrdeset dana, počev od dana Vaskrsenja pa do dana Vaznesenja na nebo. Tokom tih dana, On je s njima jeo i pio, pokazujući im da je upravo Onaj Koji je bio raspet i pogreben i Koji je vaskrsao iz mrtvih. Zašto se On nije javio svima, nego samo apostolima? Zato što bi se mnogima, koji nisu razumeli ovu neizrecivu tajnu, Njegovo javljanje činilo kao priviđenje. Ako i sami učenici u početku nisu verovali i ako su bili pometeni, ako im je bilo potrebno da ga dodirnu rukom i da zajedno s Njim obeduju, kako bi tek Njegovo javljanje zaprepastilo gomilu? Zbog toga je On dokaz o Svom vaskrsenju dao kao nesumnjiv i opšti kroz čuda koja su apostoli satvorili posredstvom sile blagodati koju su dobili, tako da Vaskrsenje nije postalo očigledna činjenica samo za njih koji su u to morali da se uvere sopstvenim očima, nego i za sve ljude potonjih vremena.

3-4. Javljajući im se i govoreći o Carstvu Božijem. S njima jedući (u srpskom prevodu: boraveći) zapovedi im da se ne udaljuju iz Jerusalima, nego da čekaju obećanje Ot koje čuste, reče, od Mene.

Sam Gospod je Carstvo za koje je obećao učenicima da će u njemu zajedno s njima piti novo vino, nazvao Carstvom Očevim, dok je kao novo piće imenovao ono, koje je zajedno s njima pio posle Svog vaskrsenja. On je, istovremeno, s njima okusio i novu hranu, ali ju nije okušao na način na koji je jeo i pio pre Vaskrsenja jer je tada, postavši nam sličan u svemu osim u grehu On i jeo i pio, dobrovoljno dopuštajući telu da traži neophodnu upotrebu hrane; zato je dobrovoljno dopustio stanje gladovanja. Nakon vaskrsenja, On više nije jeo i pio zbog potrebe, nego samo zbog toga da bi se svi uverili u istinitost Njegove telesne prirode, kao i u to da je On dobrovoljno postradao i vaskrsao, kako i dolikuje Bogu.

Prema tome, novima je nazvao onu hranu i piće koje je nakon Vaskrsenja uzimao s učenicima, jer je rečeno: Četrdeset dana s njima jedući tj. upotrebljavajući so i hranu koja je bila zajednička i Njemu i njima. A kako se to dogodilo mi ne možemo da kažemo, jer je to bilo nešto neobično, što se nije događalo zbog toga, što je priroda zahtevala hranu nego zbog snishođenja, sa ciljem da se dokaže Vaskrsenje. Otkrivajući im tajne o Carstvu Božijem, zapovedi, itd. Zašto im je zapovedio da tako postupe? Pre toga, kad su strepeli i strahovali i pošto su bili spremni da se odreknu dela na koje su bili prizvani, On ih je odveo u Galileju, kako bi bez straha mogli da slušaju ono, što je imao da im kaže. Sada pak, kad su Ga slušali i proveli zajedno četrdeset dana, On im je zapovedio da se ne udaljuju iz Jerusalima. Zašto?

Naime, kao što niko ne dozvoljava da vojnici, koji treba da napadnu veliku (protivničku) silu ne pođu na njih pre nego što se naoružaju i kao što niko ne dopušta da konji krenu pre nego što sedne kočijaš, tako i Gospod do silaska Svetog Duha nije dopustio apostolima da stupaju u prepirke, kako ih ogromna većina ne bi pobedila i zarobila. Uostalom, Gospod im nije samo zbog toga zabranio da se udalje iz Jerusalima, nego i zbog toga što je trebalo da i ovde mnogi poveruju a, kao treće, i zbog toga da niko ne bi rekao kako je On, napustivši Svoje, otišao da traži slavu među tuđima. Zato oni šire nesumnjive dokaze (vaskrsenja) među onim istim ljudima koji su ubili Gospoda, koji su Ga razapeli i sahranili, i to u onom istom gradu, gde su se odvažili da počine takvo bezakonje.
Kad su oni čuli ovu zapovest? Onda, kad im je On rekao: Bolje je za vas da Ja odem, jer ako Ja ne odem, Ušešitelj neće doći (Jn. 16; 7) i Ja ću umoliti Oca i daće vam drugog Utešitelja (Jn. 14; 16). Zašto Utešitelj nije došao dok je On još bio tu, niti je došao odmah po Njegovom odlasku nego tek nakon osam ili devet dana, odnosno u ono vreme, kad se navršio dan Pedesetnice? Pored toga, kako je On, pre nego što je sišao Duh Sveti, govorio: Primite Duh Sveti (Jn. 20; 22)?

Na to se mora reći da je On tako govorio s ciljem da u njima pobudi želju, spremnost i sposobnost za primanje Duha Svetoga. I oni su Ga (Duha) primili onda, kad je On sišao. Ili je pak o onome, što je tek trebalo da bude, govorio kao o već postojećem i sadašnjem, slično kao što im je govorio o mogućnosti da stanu na zmiju, škorpiju i na svaku silu vražiju. Najzad, trebalo bi reći i to da su darovi Duha različiti i mnogoliki: postoji dar očišćenja i usavršavanja, dar osveštavanja i osveštavajuće sile, dar jezika i proroštva, dar čudotvorenja i tumačenja, kao i mnoštvo drugih darova. Prema tome, uz različitost i mnogolikost darova Duha ništa nije sprečavalo da apostoli na različite načine prime blagodat Duha. Međutim, potpuno darovanje Duha, koje je apostole učinilo savršenima i sposobnim da usavršavaju i druge, dogodilo se u vreme Pedesetnice, kada je On sišao na njih u vidu plamenih jezika i vascelo ih ispunio Svojom silom. Zato je Gospod otišao a došao je Duh Sveti. Došao je u vreme Pedesetnice a ne odmah - zbog toga da bi njih pronikla želja i da bi tada zadobili blagodat. Da je Duh Sveti došao dok je Sin bio među njima i da je Sin zatim otišao a Duh osgao, onda to za njih ne bi bila tolika uteha, jer su se oni nerado rastali od svog Učitelja. Zbog toga se On uznosi ali Duh ne dolazi odmah, da bi se posle izvesne malodušnosti u učenicima pobudila želja i saznanje o neophodnosti obećanja koje im je dato i da bi u vreme silaska doživeli čisto i potpuno naslađivanje. Uostalom, trebalo je da se najpre naša priroda pojavi na nebesima i da dođe do najpotpunijeg pomirenja, pa tek tada da siđe Duh Sveti. Znaj da ih je Gospod datim obećanjem obavezao da ostanu u Jerusalimu, da se nakon vaznesenja opet ne bi razbežali. On je tim očekivanjem, kao nekim okovima, sve njih zadržao tamo i obećanjem dobrih nada priklonio ih ka silnoj želji za tim nadama iako su im one još uvek bile nepoznate. Niko neće pogrešiti ako kaže da su oni i tada dobili neku silu i blagodat Duha - ne takvu, da bi mogli da vaskrsavaju mrtve, ali su dobili silu da opraštaju grehove. Zbog toga je (Gospod) i dodao: Kojima oprostite Grehe, opraštaju im se (Jn. 20; 23), pokazujući time koju im zapravo vrstu sile daruje. Tada ih je obukao u tu silu, a nakon što je prošlo četrdeset dana podario im je silu da tvore znamenja, zbog čega i kaže: Primite silu, itd