očevici i sluge Reči (Logosa) (Lk. 1; 3,2).

Prema tome, on Evanđelje pominje zbog toga da bi podsetio s kakvom je brižljivošću ono napisano. To pominje zato da, imajući na umu isti takav brižljiv odnos prema delu i prili-kom sastavljanja ove knjige, bude što je moguće pažljiviji prema onome što piše. Zato mu ovoga puta nije bilo potrebno neko odobrenje jer onaj, kojeg su udostojili da piše o onome što je čuo i kojem veruju u onome što je napisao, pravedno zaslužuje da mu se još više veruje kad ne izlaže ono što je slušao od drugih nego ono, što je sam video.

Zato i ne kaže: Prvo Evanđelje, nego: Prvu knjigu, budući da mu je preuznošenje bilo strano i da je smirenoumno mislio da je naziv evanđelje uzvišeniji od njegovog dela, iako ga apostol veliča zbog tog truda: Hvale ga po svim crkvama zbog propovedanja evanđelja (2. Kor. 8; 18).

Međutim, svojim izrazom o svemu on kao da protivureči evanđelisti Jovanu. Ovaj, naime, kaže da nije bilo moguće da se sve opiše, dok Luka kaže: o svemu što satvori od početka pa sve do Vaznesenja. Šta ćemo na ovo reći? To, da izrazom o svemu Luka uka-zuje da nije propustio nijednu od suštinskih i neophodnih stvari, iz kojih se poznaje božanstvenost i istinitost propovedi, jer su i Luka i svaki od evanđelista u svoja evanđelja na početak postavili ono, iz čega se poznaje božanstvenost i istinitost propovedi i to u tako tačnom obliku kao da su to činili po nekom obrascu. Na sličan način je o svemu tome izlagao i sam Jovan Bogoslov. Oni nisu propustili nijednu od onih crta kroz kojese, s jedne strane, poznaje i postaje predmet vere domostroj (ikonomija) Reči (Logosa) po telu, a sa druge rasvetljuje i otkriva Njegova veličina po božanstvu.
Jovan kaže da, čak i ako bismo delimično i sažeto opisali sve što je rekao i učinio Gospod, ni tada u sami svet ne bi stale napisane knjige, a utoliko pre ne bi mogle da stanu ako bi neko poželeo da opiše sva dela i sve reči Gospodnje s istraživanjem njihovog značenja, budući da njihova značenja i uzroke, zbog kojih je Gospod delao i govorio, čovečiji um ne može ni da obuhvati ni da pozna i to stoga što je sve ono, što je On tvorio u čovečijoj prirodi, tvorio kao Bog. S te strane se reči i dela Hristova ne mogu niti rečima izraziti, niti zapisati. Uostalom, dopuštam da je ovaj dodatak hiperbolički obrt reči i da ne mora bezuslovno da govori o tome da u sav svet ne bi stale napisane knjige ako bi njihovo izlaganje bilo opširnije. Može se reći i da ovaj evanđelista (Jovan), koji je više nego drugi uznapredovao u sozercanju, uistinu poznaje sve tvorevine i sva dela Spasiteljeva - ne samo ona, koja je On projavio živeći u telu, nego i ona koja je On od veka savršio, kako bestelesno tako i sa telom.

Ako bi neko odlučio da opiše obeležja prirode, poreklo, razliku, suštinu i sl. sva-kog od tih dela onda, čak i ako se dopusti mogućnost takvog dela, u sav svet ne bi mogle da stanu napisane knjige. Ako pak neko pod rečju "svet" ne bude podrazumevao samo svet nego i čoveka koji leži u zlu i pomišlja na svetovne i telesne stvari - a reč "svet" se u tom smislu pominje na mnogim mestima u Pismu - Jovan i u tom slučaju govori istinu, jer, ako bi neko hteo da opiše sva čuda koja je savršio Hristos, onda bi takvi ljudi, zaprepašćeni mnoštvom i veličinom dela Hristovih, pre došli do neverja nego do vere i ne bi mogli da prihvate napisano. Upravo zbog toga evanđelisti često prećutkuju o čitavom mnoštvu isceljenih i zaobilaze mnoštvo čudesnih dela, označavajući samo opštu činjenicu da su se mnogi izbavili od različitih bolesti, da je bilo mnogo čuda, itd, a da ih pri tom ne nabrajaju jer bi za ljude, koji nisu sposobni da razumeju i koji su obmanuti, pojedinačno nabrajanje pre poslužilo kao povod za neverje i za odsustvo želje za slušanjem (propovedi) nego kao povod da poveruju i saslušaju.

Što poče Isus i tvoriti i učiti.

Govori o čudima i učenju - uostalom, ne samo o ovom, nego i o onome, čemu je Isus učio i delom, jer nije samo rečima ljude savetovao da čine ovo ili ono a da On Sam to nije činio, nego je delima, koja je On Sam savršavao, i njih ubeđivao da Ga podražavaju i da revnuju na vrlini. Trebalo bi znati da je Teofil bio jedan od onih koje je sam Luka obratio u veru. Neka te ne čudi što je Luka pokazao toliko brige za samo jednog čoveka, da je pune dve knjige napisao za njega, jer je on očuvao poznatu izreku Gospodnju U kojoj se kaže: Nije volja Oca Mojega da propadne jedan od ovih malih (Mt. 18; 14). Zašto on, pišući samo Teofilu, nije napisao jednu knjigu, nego je predmete podelio na dve knjige? Radi jasnoće i radi toga da ne opterećuje čitaoca, jer su one podeljene i po sadržaju, tako da je pravilno podelio predmete pripovedanja na dve knjige