aja. Samo spasenje Botočovekom od greha uvelo je zoru i dan u tu mrklu noć. Botočovek i jeste „dan“ roda ljudskog, jer je sunce bezgrešnosti i besmrtnosti. On je i zora i podne; to jest: nezalazni dan. Svako negiranje Bogočoveka u čovečanskom svetu, svako odbacivanje pretstavlja i jesge pomračenje roda ljudskog, svega ljudskog, a najpre savesti i duše. A to pomračenje je isto i oslepljenje: savesg ljudska obnevidi, te ne vidi u Hrmstu ni Boga ni Spasitelja, ni u delima Njegovim dela Božja. To je noć „kad niko ne može raditi“, – ne može raditi ništa božansko, besmrtno, večno, već greh kroza nj radi samo svoje, i rađa samo ono što je grešno, smrtno, prolazno. A dela Božja se javljaju u čoveku („da se jave dela Božja u čoveku“), čim se u duši njegovoj rodi vera, ljubav, molitša, post, i ostale evanđelske vrline. Sve su one same po sebi dela Božja, i u čoveku su stvaralačke sile božanske koje ga oraspoložuju i osnažuju da i sam može činiti dela Božja.

A dela su Božja – sva dela evanđelska. Sva ona odvode Bogu i dolaze od Boga. Sva su od Hrista, i sva vode Hristu. Sva ona osvetljavaju put čovekov od zemlje do u vrh nebesa, sav put njihov od smrti u besmrtnost, od nebića u svebiće. Od njihove svetlosti i saliven je „dan“ Hristov, saliveno je Sunce pravde