u tajnu Svoju. „Ko je Sin Božji? – Video si ga, i koji govori s tobom, On je“. Govori s tobom kroz Evanđelje, kroz svetlost, kroz lišće, kroz vazduh, kroz svaku tvar, kroz svu tvorevinu, kroz nauku, okroz Svoje bogovaploćenje, kroz telo čovečje, kroz bogoliku dušu ljudsku. Sleporođeni je zaista dvostruko progledao: i telesno i duhovno; telesno – kada mu je Spas otvorio telesne oči, duhovno – kada je poverovao u Isusa kao Sina Božjeg: „verujem Gospode! i pokloni mu se“.

Još jednu istinu otkrio nam Spas: pokazao ko su u ljudskom rodu progledali, a ko slepi. Progledali su oni koji veruju u Hrista kao Sina Božjeg; a slepi su, koji to ne veruju. Za tu protledalost verom, Spas je doneo ljudima bezbroj božanskih, bogočovečanskih činjenica, dela, svedočanstava, dokaza. Pa kad ljudi pored svega toga neće da veruju u Njega kao u Sina Božjeg, zaista – postaju slepi, zaista oslepe duhovno; i time sami sebe osuđuju na večne muke. A za čovečje biće šta su večne muke, ako ne život bez Boga i protiv Boga.

Ko priznaje da svojim ljudskim moćima, po grešnoj nemoći, ne vidi ni smisao sveta, ni ljudi, niti može spasti sebe od greha i smrti, i ispoveda da zaista ne vidi, opada u „one koji ne vide“, kojima Spas zbog te smernosti daruje duhovni vid, veru i ljubav, i oni onda progledaju i vide da im On – Spas – sve to u izobilju nudi i daje. A koji osiono tvrde da vide i znaju, i bez Boga, i bez Hrista, smisao sveta i ljudi, i da se bez Hrista mogu osloboditi svih zala, grehova i smrti, i preziru i dušu i svet bez Njega, oni postaju duhovni slepci, obnevide, i tako ništa ne vide kako treba da vide, niti vide ono što treba da vide. Na tam puču osione oslepljenosti i zaslepljenosti nalaze se svi humanisti, svi hoministi i u filosofiji, i u nauci, i u umetnosti, i u religiji. A taj put vodi u sve smrti…

Na tom putu su svi fariseji svih vremena, koji misle da bez Bogočoveka znaju sve i imaju sve što ljudima treba: humanisti okoreli i čovekopoklonici, tj. idolopoklonici. To su idolopoklonici najgore vrste: obožavaju čoveka, ili čovečanstvo, nasuprot Bogu: čovekom zamenjuju Boga: ili čovekovim razumom, ili ljudskim čulima, ili ljudskom kulturom, tehnikom, civilizacijom, umetnošću. To je najtrajnije idolopoklonstvo u istoriji roda ljudskog, i stoga najveći greh ljudski. Jer kroz njega čovek stalno sobom zamenjuje Boga, potiskuje Boga, otstranjuje Boga, ubija Boga.

A to je najcrnje i najprokletije neznaboštvo