Sveto pismo - Biblija online
Stari Zavet
Novi Zavet
Jevanđelje po Jovanu 4:13
13 Odgovori Isus i reče joj: svaki koji pije od ove vode opet će ožednjeti;
Kopirano
Komentari
13-14
Spasitelj joj objašnjava: „Svaki koji pije od ove vode, opet će ožedneti“ (st.13): „svaki“, i ti, i ja, i svi. Ti to već znaš; „a koji pije od vode koju ću mu ja dati, neće ožedneti nikad; nego voda koju ću mu ja dati biće u njemu izvor vode koja teče u živ...
Spasitelj joj objašnjava: „Svaki koji pije od ove vode, opet će ožedneti“ (st.13): „svaki“, i ti, i ja, i svi. Ti to već znaš; „a koji pije od vode koju ću mu ja dati, neće ožedneti nikad; nego voda koju ću mu ja dati biće u njemu izvor vode koja teče u živ...
Više
ot večni“ (st. 13-14).
A ta živa voda jeste Duh Sveti: „Ko je žedan neka dođe k meni i pije. Koji veruje u mene, kao što Pismo reče: „iz njegava tela poteći će reke vode žive“ (Jn. 7,37-38; Is. 12,3; Joilj 3,18). I bogonadahnuti Evanđelist ubrzo objašnjava ovu Spasovu blagovest: „A ovo reče za Duha koga su imali primati oni koji veruju u Ime Njegovo. Jer Duh Sveti još ne beše dat, jer Isus još ne beše proslavljen“ (Jn. 7,37-39). Osim telesne žeđi postoji duhovna žeđ: žeđ bogolike duše čovekove, žeđ bogočežnjiva: ta žeđ hoće besmrtnost i život večni i sve što tome vodi.
A to može dati samo Bog, samo Duh Sveti, samo Božanska Trojica, koja je i „stvorila čoveka trojicelikim = triadolikim, po liku Svome, da bi on samo u Njoj mogao naći večnu punoću i večnu ostvarenost ovoga trojicelikog bića. Duh Sveti, kada uđe u čoveka kroz sveto krštenje, On Svoje božanske i svete sile razliva po bogolikom biću čovekovom pomoću svetih evanđelskih vrlina. Jer svete vrline i jesu svete božanske sile koje ispunjuju čoveka svim onim što je sveto, božansko, besmrtno, večno. Samo se darovima Duha Svetoga utoljuje žeđ duše ljudske za besmrtnošću i večnošću.
Oni se putem podviga toliko sjedine sa čovekom, sa sušitnom njegovog bića, tolimo postanu njegovi, da se u njemu pretvaraju u nepresušni „izvor vode koja teče u život večni“ (st. 14); koja sve što je njegovo, celo biće njegovo preobražava u večno i besmrtno; kroz njih, i pomoću njih, on stalno: svim mislima, svim ooećanjima, svim rastaloženjima „teče u život večni“. Sve to lično daje Bogočovek za veru u Njega.
A vera? – Sav se poveriti, svim se bićem svojim predati Gospodu Hristu, da On načini od tebe što hoće. A On hoće svima ljudima jedno: da se svi spasu od greha, smrti i đavola, i postanu božanski besmrtna bića, dobiju život večni. Kroz svaku svetu vrlinu čovek otiče dušom svojom u život večni; a kroz svaki greh otiče u smrt, u smrtno, u muku večnu. Tako čovek neprestano ili uvećava svoju besmrtnost ili svoju smrtnost.
I do Strašnoga Suda svaki će čovek ili sav oteći u život večni ili sav oteći u smrt večnu.
Sveti Zlatoust blagovesti: Bog nas je uveo u ovaj život i udahnuo nam dušu da bismo mi koristili ne samo ovaj svet, nego radi toga da bismo radili sve radi budućeg živoga; samo su nerazumna stvorenja sazdana jedino za zemaljski život.
A ta živa voda jeste Duh Sveti: „Ko je žedan neka dođe k meni i pije. Koji veruje u mene, kao što Pismo reče: „iz njegava tela poteći će reke vode žive“ (Jn. 7,37-38; Is. 12,3; Joilj 3,18). I bogonadahnuti Evanđelist ubrzo objašnjava ovu Spasovu blagovest: „A ovo reče za Duha koga su imali primati oni koji veruju u Ime Njegovo. Jer Duh Sveti još ne beše dat, jer Isus još ne beše proslavljen“ (Jn. 7,37-39). Osim telesne žeđi postoji duhovna žeđ: žeđ bogolike duše čovekove, žeđ bogočežnjiva: ta žeđ hoće besmrtnost i život večni i sve što tome vodi.
A to može dati samo Bog, samo Duh Sveti, samo Božanska Trojica, koja je i „stvorila čoveka trojicelikim = triadolikim, po liku Svome, da bi on samo u Njoj mogao naći večnu punoću i večnu ostvarenost ovoga trojicelikog bića. Duh Sveti, kada uđe u čoveka kroz sveto krštenje, On Svoje božanske i svete sile razliva po bogolikom biću čovekovom pomoću svetih evanđelskih vrlina. Jer svete vrline i jesu svete božanske sile koje ispunjuju čoveka svim onim što je sveto, božansko, besmrtno, večno. Samo se darovima Duha Svetoga utoljuje žeđ duše ljudske za besmrtnošću i večnošću.
Oni se putem podviga toliko sjedine sa čovekom, sa sušitnom njegovog bića, tolimo postanu njegovi, da se u njemu pretvaraju u nepresušni „izvor vode koja teče u život večni“ (st. 14); koja sve što je njegovo, celo biće njegovo preobražava u večno i besmrtno; kroz njih, i pomoću njih, on stalno: svim mislima, svim ooećanjima, svim rastaloženjima „teče u život večni“. Sve to lično daje Bogočovek za veru u Njega.
A vera? – Sav se poveriti, svim se bićem svojim predati Gospodu Hristu, da On načini od tebe što hoće. A On hoće svima ljudima jedno: da se svi spasu od greha, smrti i đavola, i postanu božanski besmrtna bića, dobiju život večni. Kroz svaku svetu vrlinu čovek otiče dušom svojom u život večni; a kroz svaki greh otiče u smrt, u smrtno, u muku večnu. Tako čovek neprestano ili uvećava svoju besmrtnost ili svoju smrtnost.
I do Strašnoga Suda svaki će čovek ili sav oteći u život večni ili sav oteći u smrt večnu.
Sveti Zlatoust blagovesti: Bog nas je uveo u ovaj život i udahnuo nam dušu da bismo mi koristili ne samo ovaj svet, nego radi toga da bismo radili sve radi budućeg živoga; samo su nerazumna stvorenja sazdana jedino za zemaljski život.
