? Muka je za čoveka, za duh njegov kada sve svoje hoće da zasniva na gledanju, na vidu, ili na ma kom čulu svom. Muka je – poveriti se vidu čovečjem kao vođu. A život, a tajna života, to je nešto bezgranično i šire i dublje i veće od ljudskog vida. Zato apostol izjavljuje: „Jer verom živimo a ne gledanjem“ (2 Kor. 5,7). Verom koja vidi i nevidljivo (2Kor. 4,18): verom koja čoveka poverava Bogočoveku te ga On, svevideći i sveznajući, vodi kroz sve svoje svetove i njegove tajne.

Blaženstvo je za ljudsko biće kada se poveri Gospodu Hristu, verom poveri. A muka je, a očajanje je, a pakao je za ljudsko biće, ako poveri sebe oku svom, ili ma kome čulu; ili razumu svom, ili srcu svom; ili čoveku nekom, ma kako bio „genijalan“, i „veliki“, ili ma kome ili ma čemu manjem od Bogočoveka Hrista. „Ne videše i verovaše“: ne videše Mene telesnim očima, i verovaše u Mene, imaše poverenje u Mene. Mnogi, premnogi Jevreji telesnim očima gledaše i videše Spasitelja, i malo ih verovaše u Njega; milioni i milini Ga ne videše telesnim očima, i verovaše Ga. Jer telesne oči vide samo površinu i čoveka i sveta, a vid vere – vidi Boga u Hristu. „Blaženi“ su, jer su našli sigurnog vođa kroz život i živote, kroz svet i svetove.

A sa Hristom i u Hristu oni doživljuju sva savršenstva Božja kao svoja, a u njima i sva blaženstva Božja kao svoja