prirode ljudske nije mogao a da se sav ne uzbudi i sav ne usprotivi faktu vaskrsenja Hristovog.

Da, faktu vaskrsenja, a ne shemi ili teoriji vaskrsenja, jer je shemu i teoriju lako apriori osporiti i odbaciti ili silogistikom ismejati. Ali, usprotiviti se očiglednom faktu, ne primiti ga, ne prihvatiti ga, pa i odbaciti ga zato što neobjašnjiv u lancu prirodnih zbivanja i uzroka, što ne može da uđe u epruvetu „čistoga razuma“, da se smesti, – to i jeste neverje. Neverje, uvek zasnovano na racionalističkom predubeđenju: da fakta, koja ne mogu biti objašnjena ljudskim razumom, prosto – nisu fakta. Zato ih treba odbaciti. A fakt vaskrsenja je potpuno nov fakt u sferi ljudskog života. Život je uopšte širi i dublji od logike. Pogotovu kada je to život Bogočoveka Hrista. Tu logika nikako ne može da ide uskorak sa faktima; fakta uvek idu daleko ispred nje. Novo vino treba levati u nove mehove. Bogočovečanska fakta traže bogočovečansku logiku. Stara logika ljudska, logika greha tu ne pomaže ništa, a mnogo odmaže. Tu treba imati „Hristov um“ (1 K. 2,16), da bi se moglo razumeti i „racionalno“ usvojiti ono šgo je Hristovo; va prvom mestu: fakt vaskrsenja Hristovog. Znači treba imati Hristovu logiku. A to je logika vere. Šta je logika vere? – Svetost: svetost duše, svetost uma = čistota srca. Jer se samo tako može videti Bog i Božje, i razumeti Bog i Božje. Kao što je greh – „logika Satane“, tako je svetost – logika Boga. Bog Logos je postao čovek, da bi tim faktom, ili jedinstvom sa čovekom pokazao čoveku: da je Bog – um čovekov, logika čovekova, život čovekov, istina čovekova, pravda čovekova, ljubav čovekova, mudrost čovekova, sve i sva čoveku. I kada sveti apostol tvrdi: „mi um Hristov imamo“ (1 K. 2,16), on ustvari to tvrdi, to potvrđuje