skoj gordosti i licemernoj svepravednosti? ili se u njemu nešto krši, puca i lomi? Od čega da počne? Od dela Isusovih, ili od nauke?

Dela su čudesa, sve sama čuda; nauka je učenje, propoved, reč. Bolje od nauke. I on „zapita Isusa za njegovu nauku“ – Isus mu odgovori: Ja govorih javno svetu, Ja svagda učih u zbarnici i u hramu, gde se svagda skupljaju Judejci, i ništa tajno ne govorih. Što pitaš Mene? Pitaj one koji su slušali šta sam im govorio; evo ovi znaju šta sam Ja govorio“. Niti njegova nauka – zavodi, niti On – zavodnik: sve javno i otvoreno. Svedoci – svi Judejci, pa i ovi ovde što stoje a ti me sudiš. Ako ima pogreške i greha u mojoj nauci, pokažite i dokažite. Ako nema, zašto me vezujete i sudite? „A kad on ovo reče, jedan od momaka koji stajahu onde udari Isusa po obrazu, i reče: zar tako odgovaraš poglavaru svešteničkome?“.

Počinje strašni sud nad Bogom. Da, počeo je od Jude. I evo se nastavlja. Strahota i užas je u tome što taj sud ne vrše đavoli u paklu već ljudi na zemlji. Zaista, ako igde ima pakla za Boga, onda je to zemlja; a ljudi na njoj – bezumni đavoli koji muče Boga. Ali, čime bi pakao zemljin pokazao da je pakao, ako ne bi mučio krotkoga Boga i Gospoda Isusa? I čime bi ljudi pokazali da su gori od samih ćavola, ako ne svojim držanjem prema Bogočoveku Hristu? Time su oni i pokazali da ih niko ne može spasti njihovog pakla i zla osim ovaploćvnog Boga, Boga koji bi sišao u njihovo telo, živeo u njihovom zmijarniku, i svojom svemoćnom i sveljubećom silom božanskom izveo ih iz pakla i zla.

Sva nepobedljiva sila Isusova je baš u Njegovoj smirenoj, no svemoćnoj krotosti. Nasilje savladati, obezoružati krotošću, to je evanđelski put pobede dobra nad zlom: „Isus mu odgovori: ako zlo rekoh, dokaži da je zlo; ako li dobro, zašto me biješ?“. – Na sve to licemerni Ana ima jedan demonski odgovor: „posla ga svezana Kajafi“