opasenja sveta od greha, smrti i đavola, vodi kroz krotost, smernost, stradanje, ljubav, trpljenje, smrt, pa kroz vaskrsenje i vaznesenje u život večni, u slavu večnu, u blaženstvo večno. To je duh Hristov, duh Bogočovekov.

Ali učenici Hristovi nisu znali kakvoga je duha Hristos, kakvota su duha oni, dok Sveti Duh nije sišao na njih i otkrio im svu tajnu Hristovog domostroja opasvnja sveta. A srž te tajne je puna paradoksa božanskog: smrću satrti smrt i tako vaskrsnuti sa telom, sa večnim telom. Tome svečudu vodi sva krotost krotkoga Gospoda Isusa. O tome govore i ove reči Njegove upućene Petru: „Zadeni nož u nožnice. Čašu koju mi dade Otac zar da je ne pijem?“ Čašu krotkog stradaenja, čašu krotke smrti Jagnjeta Božjeg, „koje uzima na sebe greh svepga“, i tako spasava svet od greha, a sa njim i od omrti i od đavola. Juda? Sav je na onoj drugoj obali, sav u drugom svetu, gde ljudi hoće boga po slici i prilici anttiboga, Satane, sa svima njegovim atributima, koje predvodi gordost. Ali su baš zato protiv krotkoga i smernoga Boga – Isusa. Zato „četa i vojvoda i momci Jevrejski uhvatiše Isusa i ovezaše ga“.

Juda, zar se ne sećaš kako su te ruke, koje sada svezaše, dodirom svojim vid slepima vraćale, sluh gluvima, govor nemima, život mrtvima, zdravlje bolesnima, isceljenje gubavima? Kako su dečicu blagosiljale, i tebi blagosloveno parče hleba davale, i ti im jednim tolike stotine ljudi nahranjivao, pa čak i kotaricu od otpadaka napunio? Ali – sada je vlast tame; sada su u mraku tvoje duše pogašene i sve sveće i sva svetila – tama krajnja, tama najkrajnja, i u njoj škrgut zuba na sve što je Božje, što je Isusovo