a pravdu, za sud. Za kakav greh? – Za neverovanje u Hrista. To je najveći greh; svi se ostali gresi, posredno i neposredno, izvode iz njega, izviru iz njega. A taj greh su ljudi razradili do genijalnosti: jer su mučili Spasitelja, bili i ubili Njega koji je došao da ih spase, i spasao ih je od greha, smrti i đavola, tj. od pakla i svega paklenoga. Ne verovati u Hrista, to je: odbaciti Boga, Božju Istinu, Božju Pravdu, Božju Ljubav, Božju Večnost, nebo, raj, sva božanska savršenstva, i svesno i s ljubaovlju ostati u grehu, u smrti, u zlu, u paklu, u svemu đavolskom. Zar ima veći greh od toga?

Pokaraće svet još? – „Za pravdu, što idem k Ocu Svome, i više Me nećete videti“. „Za pravdu?“ – A „pravda Božja“ je Hristos, Bog Logos ovaploćeni. On je u svetu čovečanskom oličavao telom svu pravdu Božju: svu je učovečio i ovaplotio.

A ljudi? – hteli su da se oslobode te pravde, da je oteraju iz svoga zemaljskoga sveta, da je ne bude više u svetu, da postane nevidljiva za svet. Zato su i raspeli, i u grob oterali „pravdu Božju“ – Gospoda Hrista. I On je zaista uzneo se sa telom k Ocu, i postao nevidljiv za svet: „nećete me više videti“, ma da su Ga apostoli viđali posle vaskrsenja 40 dana, i kasnije se mnogo puta javljao njima i svojim sledbenicima, kao što se i sada javlja. Rekao im je: „i više me nećete videti“, kao pretstavnicima hristobornih ljudi, greholjubivih i bogobornih. I zaista, za njih je Spas nevidljiv. No iako se telom uzneo k Ocu, On je sav svojim božanstvom, svim božanskim silama svojim ostao u Crksvi, i Duhom Svetim dela iz nje neprekidno, sve do Strašnoga Suda.

Duh Sveti pokaraće svet još „za sud, što je knez ovoga sveta osućen“. Da, ljudi, su izvršili sud nad Bogom: najsramniji i najodvratniji, kakav ni demoni nisu izvršili kad je u pakao sišao. Ljudi su osudili na smrt Kneza, Vladara ovoga sveta, Tvorca i Svedržitelja i Spasitelja. Ima li bezumnijeg suda od toga: osuditi Boga, i to na smrt? Samo za taj greh, koliko li paklova zaslužuju ljudi! Ali, u beskrajnom čovekoljublju svom, Gospod Hristos oprašta „hulu na Sina čovečjeg“. Jer Ga ta ljubav čini jedinim i jedinstvenim Spasiteljem sveta. Da lje nije imao, već da je samo po pravdi ovojoj sudio, od sveta ne bi ostalo ništa, prošao bi gore od Sodoma i Gomora, jer je greh hristoubistva nesravnjeno veći od svih grehova učinjenih u ovome svetu, od Adama pa sve do Strašnoga Suda. Kao Tvorac, i Svedržitelj, i Spasitelj, Gospod Hristos je zaista Vladar ovoga sveta. Ali ljudi su seojim greholjubljem izabrali za ovoga vladara – đavola, i on je postao knez ovoga sveta koji u zlu leži, u zlu, u koje su ga ljudi svalili svojim gresima