risutna je Presveta Trojica, jedini istiniti Bog i Gospod, prisutna svim svojim božanskim savršenotvima i silama. To ne videti, znači zaista biti dobrovoljni i svesni rob i robot logike zla, demonske dijalektike zla. To neznabošgvo se obično projavljuje u životu ljudskom kao nepoznavanje istinskog dobra; onda ljudi zlo proglašuju za dobro, laž za istinu, nepravdu za pravdu, mrak za svetlost, smrt za život. Jer ne-zna-božac, ne znajući Boga – ne zna ni šta je istinsko dobro, ni šta istinska pravda, ni šta prava istina.

U njega je sve prevrnuto tumbe, sve izopačeno, jer ima „izopačen um“ – „ljudi razorenog uma , istrulelog u zlu i grehu uma, koji svoje umovanje obavlja uvek posredovanjem logike zla, koja se u njemu ugnezdila i potpuno potisla logiku dobra (1 Tm. 6,5).

Neznabožac je obično najpre umni nevaljalac, intelektualni nevaljalac, a zatim i praktični i empirični nevaljalac. U njega postoji intelektualno, logičko, dijalektičko opravdanje zla, koje se zgodnom prilikom transsubjektivizira, i postaje empiriskom činjenicom u spoljnjem svetu. A sve su to razne transformacije jedne, i samo jedne stvarnosti duševne: neznaboštva, nepriznavanja Hrista za Boga i Gospoda. To Gospod i naglašava govoreći: „I ovo će činiti, jer ne poznaše Oca ni Mene“