zuje to što sam Spasitelj objašnja va odmah učenicima šta znači ovo pranje nogu. On „Go-pod i učitelj pere noge učšicima“. Radi čega? Da bi im primerom pkžazao da je smerna ljubav – put spasenja, jedini put spasenja. To sačinjava obaveznu dužnost, ucravo evanđelsku ovedužnost, za svakoga koji želi spasenja sebi i drulima.

„Kad dakle ja oprag vama noge Gospod i Učitelj, i vi ste dužni – jedan drugome prati noge“: ma ko, i ma koliko grešan i nečist bio taj drugi, makar bio Juda, – operite mu noge za svedočanstvo njemu da ste učinili sve za spasenje njegovo: smerno i s ljubavlju služili njemu nečisgom i prljavom. Iako je Spasitelj, i sve što je činio – činio da bi dao primer vama; iako je živeo, i time davao primer kako treba da mi živimo; iako je mislio, osećao, delao, tvorio, da bi time nama dao primer živi kako treba da i mi mislimo, osećamo, delamo, tvorimo; nikad nije to tako istakao i za taku sveobaveznu dužnost proglasio, kao što je to učinio prilikom pranja nogu svojim učenicima. Toliko je smerna ljubav svevažna, svevrednosna i svespasonosna. Zato i blagovesti: „Jer vam dadoh ugled (primer) da i vi tako činite kao što ja vama učinih. Zaista, zaista vam kažem: nije sluga veći od gospodara svoga, niti je poslanik veći ob onoga koji ga je poslao. Kad ovo znate, blago vama ako ga izvršujete“.

„Blaženi ste ako to izvršujete“: blaženstvo je istovremeno praksi, delu, delanju, tvorenju, doživljavanju smerne ljubavi Hristove. U samom činjenju evanđelskih podviga je početak blaženstva od toga: u trajanju pak – sveblaženstvo. „Tvorac dela“ je „blažen u delu svom“ (Jak. 1,25). Ne znanje o smernoj ljubavi, o smernom služenju drugima, već samo doživljavanje te ljubavi i smerno služenje drušima iz ljubavi, to rađa neiskazano hristoliko blaženstvo u duši činitelja. Ma koliko se Hristov čovek u smernoj ljubavi smiravao pred drugima, nikad se ni približno ne može to uporediti sa smernom ljubavlju, sa beskrajnim smirenjem bezgrešnog i Svemoćnog Gospoda Isusa pred grešnim i prljavim ljudima.

Vaistinu je On u tom pogledu uvek „primer“ za nas, primer koji treba svakako postizavati, i sa radošću priznavati: da ga nikada u potpunosti ne možemo postići. Prosto bi se mogla, iza ovakog Hristovog dela i misli i osećanja i reči i doživljaja, kao refren staviti ova Hristova reč: „Ja vam dadoh primer da i vi tako činite“. Primer, to je evaiđelski bukvar, evanđelski trebnik, evanćelski služebnik. Spas nam je ostavio primer kao bogočovečansko sredstvo i udžbenik spasenja. Evanđelje je, na prvom mestu, primer, Bogočovekov primer kako se ljudi spasavaju od greha, smrti i đavola. A za Njim su nam, i po ugledu na Njega, primer evanđelski svi sveti apostoli, i svi svetitelji, i svi pravednici, jer su spasavali i sebe i druge, ušledajući se ia Njega, na Njegov primer, i dobijajući od Njeta sile i nadahnuća da mu sleduju kao u ogledu i primeru. Samo se ugledanjem na Spasitelja čovek spasava. Sve što je Sam činio, Spasitelj daje sile da to čine i sledbenici Njegovi, samo daje to za – smernu ljubav. A ona je uvek dobrovoljna, sva satkana od velike, bezgranične slobode čovekove, slobode bogolike i bogočežnjive. Ukoliko bogolikije, utoliko bezgraničnije i bogočežnjivije. A kada svoju bogoliku slobodu čovek potčini zlu i grehu, ovda je bezgranično i zlo njegovo i greh njegov, zato ga i odvode u pakao, u to carstvo gde je svako zlo – bezgranično i večno. Jer bezgranična zaljubljenost u zlo, vodi čoveka u pakao.

U tome je strašna sloboda čovekova: jer mu ni Bog ne može silom nametnuti ljubav prema dobru, ni đavo – ljubav prema zlu. Jer ljubav i jeste sila, i splet osećanja koji se ne može nametnuti; nametne li se – ljubav prestaje biti ljubav, ljubav već nije ljubav. Jer ljubav i niče iz slobode, i raste u slobodi, i stoji i postoji samo u slobodi. Gde slobode nema, tu ljubavi nema. Čovek bez slobode je robot. Roboti su nesposobni za ljubav, jer im nedostaje slobode, koja i čini čoveka čovekom, tj. bićem kakvim ga mi ljudi znamo iz svekolikog iskustva roda ljudskog, i zbog čega ga i čovekom nazivamo