ice srećnika i tu vest i novost i saopštio ovome bratu.

„I dovede ga k Isusu“ (st. 42): dovede kao dete, toliko je Andrija ponesen bio ljubavlju i oduševljenjem za Isusa da je Petra „doveo“ k Isusu, a ne da je sam Petar išao i da su oni došli k Isusu.

U duši Petrovoj se moralo dešavati nešto neobično: nove misli, slatka očekivanja, ustreptala osećanja. Sve je to vihorilo u njemu, stapalo se u neki haas, mili haos, u čijim se vrelim dubinama rađalo nešto novo za Petra, neki novi svet, novi život, nešto ni nalik na sve dotadašnje.

Sve je to blagi Spasitelj pročitao i u duši i na licu detinjski uzbućenog i usplahireiog Petra i zbog te unutrašnje promene koja se u njemu zbivala, promenio mu odmah ime kao Avramu što je promenio ime kada mu je obećao da će postati otac mnogim narodima.

Evanđelist piše: „Isus pogledavši na njega reče: Ti si Simon, sin Jonin; ti ćeš se zvati Kifa što znači Petar“ (et. 41). Petar – kamen, kamen na kamen će se izgraditi iov duhovni svet, ne samo njegov, nego i mnogih, mnogih drugih koji kao on budu promenili sebe Bogočovekom, njegovim Evanđeljem.

Kao da sav ovet dobija novo ime zbog mnogoznačajne Petrove promene, Petrovog obraćenja Hristu