e sabrao, ili, može biti, i apostola – može se zaključiti da njegovo prisustvo zatvara vrata milostivog pogleda Božijeg i Njegove pomoći, a da ih vera otvara. Gospod je i rekao ocu: „Dobićeš po meri vere“. Vera nije delo jedino misli i uma, nego obuhvata celo biće čovečije. Ona obuhvata uzajamne obaveze verujućeg i Onoga kome on veruje, pa makar se one i ne izrekle bukvalno. Čovek se nada na onoga kome veruje, na njega se u svemu oslanja i od njega ni u čemu ne očekuje odbijanje. Zbog toga mu se i obraća bez sumnje kao ocu, i ide k njemu kao u svoju riznicu, u uverenju da se neće vratiti praznih ruku. Takvo raspoloženje i bez reči izaziva naklonost kod onoga kome se čovek obraća. Tako biva među ljudima. Međutim, isti vid raspoloženja potreban je i u odnosu prema Gospodu, svemogućem i sveznajućem, koji želi da daruje svako dobro. Onaj koji istinski veruje nikada ne biva obmanut u svojim očekivanjima. Ako nešto nemamo, premda smo i tražili, znači da nemamo potrebnu veru. Pre svega, potrebno je tražiti i smestiti u srce punu veru u Gospoda. Treba je tražiti i umoliti od Njega, budući da je nemamo sami po sebi i da je dar Božiji. Od oca dečaka se tražila vera i on se pomolio: Verujem, Gospode, pomozi mome neverju. Verovao je slabo, kolebao se, i molio se za utvrđenje vere. I ko će se pohvaliti savršenstvom vere? Kome, dakle, nije neophodno da se pomoli: Pomozi, Gospode, mome neverju? Kad bi vera kod nas bila na snazi, misli bi bile čiste, osećanja sveta i dela bogougodna. Tada bi nas Gospod slušao kao otac decu. Sve što bi nam došlo u srce (a u takvom stanju moglo bi doći samo ono što je ugodno Gospodu) mi bismo dobijali bez odbijanja i odlaganja