ubiti iz vida, kao da ničeg nije ni bilo: lepota će uvenuti, snaga će se istrošiti, slava će potamneti, umovi će se iscrpsti, odeća će se pocepati. Sve u sebi samome nosi silu raspadanja, koja nije kao neko nerazvijeno seme, već se nalazi u neprestanom dejstvu. Sve teče ka svome kraju. Prolazi obličje ovog sveta… Čovek hodi kao prizrak; sabira i ne zna kome će pripasti. A mi se sve usiljeno trudimo, naprežemo se i glavoboljama našim nema kraja. Srećemo oko sebe stalne pouke, a sve se držimo svoga. Jednom rečju, slepi smo i ništa ne vidimo. Da, istina je kad kažemo da smo slepi ili zaslepljeni, jer ni sebi niti ičemu što nas okružuje i što nama vlada ne vidimo kraj. I šta još? Čim nam je, kako se nama čini, dobro, uvereni smo da stojimo tvrdo, kao na steni. Međutim, naš položaj pre podseća na stojanje na močvarnom terenu: mi samo što nismo propali. Međutim, mi to ne osećamo, i predajemo se bezbrižnom naslađivanju onim što prolazi, kao da će svagda postojati. Pomolimo se da nam Gospod otvori umne oči te da uvidimo sve onako kako jeste, a ne kako se nama čini