je ono što je vidljivo na praznicima uvek svečano. Ali, da li je kod svih i unutrašnje nastrojenje takvo? Jedan uopšte ne shvata važnost i značenje praznika; drugi jedva nešto zamagljeno oseća, iako ništa jasno ne vidi. I tek poneki vidi i oseća i biva raspoložen dostojno praznika. Naši praznici odnose mnogo ulaganja. Međutim, koliko se od toga udeljuje Gospodu i bratiji? Ili ništa ili najneznatnija sitnica. Gotovo sve odnese stomak i sujeta. Od Gospoda se to ne može sakriti. Nije ni čudno ako On, govoreći po ljudskom, plače dok mi ispuštamo praznične uzvike. Eto kakvi su iskupljeni, opravdani, usinovljeni!.. Dali su zavet, primili su obavezu da hode u duhu i da ne udovoljavaju telesnim pohotama. A, šta je na delu? Sinovi carstva su gori od poslednjih slugu!.