ičava bedu samog sablaznitelja. On to ne oseća i još više širi sablazan. Sreća da se pretnja Božija za sablazan ovde na zemlji gotovo i ne ispunjava, u očekivanju ispravljenja. Kazna je odložena za Budući sud. Tek tada će sablaznitelji osetiti koliko je veliko zlo sablazan. Ovde skoro niko i ne misli da li svojim rečima i delima sablažnjava ili ne sablažnjava one koji ga okružuju. Dva greha, vrlo velika u očima Božijim, ljudi gotovo u potpunosti zanemaruju: sablazan i osuđivanje. Za sablaznitelja je, po reči Gospodnjoj, bolje da nije živ; onaj, pak, koji osuđuje već je osuđen. Međutim ni jedan ni drugi uopšte ne ne razmišljaju. Čak ne mogu ni reći da su grešni u nečem sličnom. Kakvo nas samo oslepljenje okružuje i kako neoprezno hodimo usred smrti