đom, već svako uopšte materijalno bogatstvo, protivopostavljajući ga bogatstvu vrlinami i blagodaću; samo takvo duhovno bogatstvo jeste stalno i pravedno bogatstvo. To se potvrđuje daljim Njegovim rečima: "ako dakle u nepravednom bogatstvu verni ne biste, ko će vam poverovati istinsko?" (st. 11) To jest: "ako vi, imajući žalosno (nepravedno) novčano bogatstvo, niste njime poslužili Bogu, to kako će vam Bog poveriti istinito blagodatno bogatstvo - silu isceljavanja i viđenja"? Slično piše i ap. Pavle Timoteju: "bogatima na ovome svetu (njih protivopostavlja duhovnim bogatašima, t. j. svetim ljudima) zapovedaj, da se... ne uzdaju u bogatstvo propadljivo (nepravedno), već... neka dobro čine, neka se bogate u dobrim delima" (istinito bogatstvo) i t. d.

Neko će reći: ali ako Gospod pod nepravednim bogatstvom razume i ono novčano bogatstvo, koje je dobiveno istinitim trudom ili po zakonitom nasleđu, to zašto On navodi za primer nepravednog upravitelja, koji je tajno razdavao tuđe, da se zatim hrani "od siromaha, koji su se pomogli tuđim dobrom? Odgovor je prost: Gospod sasvim neće da odobri takav postupak nepoštenog upravitelja, i ako je "gospodar pohvalio nevernog upravitelja, što je on dosetljivo postupio", to nije bilo pohvalom moralnog odobrenja, već ironičnom pohvalom, pohvalom umešnosti nepoštenog čovjeka. Ali Spasitelj, kako u drugim slučajevima, tako i ovde, navodi takav neodobrivi postupak u zemaljskom životu, čija je sličnost vrlo odobriva u duhovnom životu.

Takva je priča o nepravednom sudiji, "koji se nije bojao Boga niti stidio ljudi", i priča o ženi, koja je našla izgubljenu drahmu (o ženi srebroljubivoj i nerazumnoj). Slično tome i ovde, sasvim neodobravajući postupak nevernog upravitelja, Gospod predlaže slušaocima da se nauče onoj predusmotrivosti u duhovnom životu, koju je pokazao upravitelj u zemaljskom životu. Čije je imanje on razdavao? Gospodarevo. - Pa čije je u samoj stvari i ono imanje, kojim mi vladamo? Razume se - Božje, a mi samo privremeno njime upravljamo, dok živimo na zemlji, ali će doći čas smrti naše i suda Božjeg, i Gospod će oduzeti od nas to imanje. I tako, ako smo mi samo privremeni raspolagaoci ovog imanja, onda zašto da ga čuvamo? Razdavaćemo ga onima, koji mogu biti nama korisni, kad nas Gospod liši zemaljskog života i ujedno s njime i svakog imanja. Koji su ti prijatelji, koje mi dobijamo nepravednim (t. j. materijalnim ili novčanim) bogatstvom, koji, kad mi osiromašimo (t. j. umremo), mogu nas primiti u "večne obitelji"? To su siromasi, koji će nam svojom molitvom o upokojenju naših duša otvarati vrata carstva nebeskog. Ove riječi Gospoda uperene su protnv onih, koji odbacuju molitve za umrle, t. j. protiv protestanata svih vrsta.

Tim Gospodnjim riečima slične su i Pavlove dalje reči posle navedenih više, u kojima apostol uči Timoteja, da poučava bogate "neka dobro čine, neka se bogate u dobrim delima, neka budu podašni, zajednični, sabirajući sebi temelj dobar za budućnost, da postignu život večni" (1. Tim. 6, 18, 19). Naprotiv, u drugoj priči, bogatašu, koji ne imađaše ljubavi prema siromašnima, Gospod preti iznenadnom smrću, pitajući pri tome: "a što si pripravio čije će biti"? (Luk. 12, 20). "Tako biva onome, završuje Spasitelj priču Svoju, koji sebi stiče blago a ne bogati se u Boga" (Luk. 12, 21)".

U svim ovim rečima Hrista i apostola raskriva se jedna te ista misao, što i u priči o nevernom pristavu (upravitelju), - naime, da je razdavanje imanja sirotinji ne samo dužnost ljubeće duše, već i proste razumnosti: jer to imanje sve jedno nije kod nas večno, šta više nije ni naše, već Božje, pa onda dajte da ga putem dobročinsgva promenimo na večno bogatstvo