everan u malome, biće neveran i u velikome; kad je neveran u telesnom, biće neveran i u duhovnom.
U tuđem svetu polaže čovek ispit, pa ako ga položi, dobiće svoj svet; ako li pak padne, ko će mu dati njegov svet? Pravi čovekov svet, domovina njegova, to je nebeski uzvišeni, božanski svet; zemaljski svet pak, svet grubosti i propadljivosti, tuđina je za čoveka. No u tu tuđinu on je poslat da polaže ispit za onaj pravi njegov svet, za njegovu nebesku domovinu.

Obe izreke Spasiteljeve, dakle, sličnog su značenja. O kako je duboko i istinito značenje njihovo! Kao što svetlost razgoni tamu. tako ove reči Spasiteljeve razgone nedoumicu našu odnosno toga: zašto smo mi poslati u ovaj život? i šta nam treba činiti? Ko ume da čita čistim razumom, tome je u ove dve rečenice rečeno sve.

Znajmo, dakle, da Bog neće dati dar duhovni, dar razuma, ni vere, ni ljubavi, ni čistote, ni proroštva, ni čudotvorstva, ni vlasti nad demonima, ni prozorljivosti, na viđenja nebeskoga sveta onome ko je proigrao, i na zlo upotrebio — kao bludni sin — dar telesnog zdravlja, ili zemaljskog bogatstva ili slave i položaja među ljudima, ili poznanja materijalnog sveta, ili neke druge veštine i umešnosti.

Gospode preblagi, podrži vernost našu prema Tebi u onome što si nam poverio. Tebi slava i hvala vavek. Amin