nije povikali. Zato ih On ne pita da li imaju vere, već odmah šta žele, kako niko ne bi pomislio su jedno želeli, a On im drugo dao. Gospod pokazuje da nisu vikali da bi dobili srebrenjak, već da budu isceljeni. Svojim dodirom ih isceljuje kako bismo i mi naučili da je svaki ud Njegovog svetog tela životvorni ud Božji. Iako Luka i Marko pominju samo jednog slepca, oni, ipak, ne protivreče Mateju, jer su pomenuli ono što su smatrali važnijim. Drugo objašnjenje jeste da Luka govori kako je Hristos iscelio jednog slepca pre nego što je ušao u Jerihon, dok Marko pominje drugo iscelenje, kada je Gospod već izašao iz grada. Da bi sažeo priču, Matej u jednom događaju obuhvata oba slučaja.

Pod „slepcima“ razumi neznabošce koje je Gospod iscelio uz put, jer On nije bio došao radi neznabožaca, već radi sinova Izrailjevih. Kao što su slepci po čuvenju saznali za Isusa, tako su i neznabošci po čuvenju poverovali. Oni koji su pretili slepcima, govoreći im da ne pominju ime Isusovo jesu carevi-progonitelji (hrišćana). Oni su pokušali da ućutkaju Crkvu, ali je Ona još glasnije ispovedala ime Hristovo. Zato je i isceljena i još jasnije gleda svetlost istine i ide za Hristom podražavajući Mu svojim životom