LXX ima: "prokleta zemlja u delima tvojim" (Simah: u delatnosti tvojoj; Teodotion: u prestupu tvome). Prokletstvo je izrečeno ne čoveku nego „zemlji" kao grudi - humusu (ne zemlji "erec" - planeti), od koje je Adam uzet i u koju će ce, smrću usled greha, vratiti. Zemlja više nije za čoveka R
...Više
aj, koji je on trebao čuvati i obrađivati (2,15), nego postaje škola vaspitanja" (διδασκαλείον καί παιδευτήριον) čoveka, kako veli Sv. Vasilije Veliki (Šestodnev).
Čoveku je otpočetka Bogom dato i naznačeno da se hrani od stvorenoga sveta, a taj svet je za njega tada bio Raj, u koji je uveden i koji mu je dat na raspolaganje, hranu i čuvanje (2,8-9.15-17). Među zemaljskim-rajskim, jestivim drvećem izdvajalo se "Drvo života usred Raja“, koje je očigledno predstavljalo simvol Božanske hrane = Večnog života (v. 3,22: da bi živeo večno“), a Večni život je ne „poznanje dobra i zla", nego „poznanje Istinitog Boga" (Jn. 17,2). Svim ovim nije samo čovek bio vezan za svet, nego je još više stvoreni svet bio vezan za čoveka i njegovu „sudbinu", tj. za njegovo ponašanje, tačnije: za njegovo ispunjenje naznačene mu od Boga, i tvari, misije u svetu = tvorevini (Rm.8,19-21). Tajanstveno Drvo života (=Tvoračka Reč-Sin i Jagnje Božije: (Otkr. 22,1-2) beše mu putokaz - zato je bilo „usred Raja" (za drvo poznanja dobra i zla" nije rečeno da je „usred Raja“). Kad je čovek pogrešio i promašio (greh na Jevrejskom-grčkom-srpskom - promašaj), tj. izgubio Raj (koji je otada za čoveka „van zemlje"?), onda se, umesto plodova Raja (2,16), hranio od zemlje-trave, jeo je znojni hleb tvorevine-materije, ali to nije davalo Život večni, nego smrt! I to je poznati prvorodni, nasledni greh Adamov i naš - svih ljudi (Rm.5,12-15). Jer, po Svetim Ocima, svaki od nas ljudi - uradio bi isto što i praotac nam Adam!
Događaji su se, sudeći ljudski i bukvalno, zbili nepovratno! Ali, biblijski ljudi znaju da ,,Bog nije potčinjen događajima, nego događaji Bogu“ (Sv. Irinej, Prot. jeresi 5,5,2), te da Adam ni tada, ni ikada, nije napušten od ruku Božijih, koje su ga i stvorile“, kako veli Sv. Irinej. Isti Svetitelj nastavlja da objašnjava Božiju „o čoveku ikonomiju“ i „telesno novopostanje" koje Svetitelj, paradoksalno, već iz samog ovog teksta Postanja (gl. 2-3) vidi u Hristovom Ovaploćenju i Njegovoj u Crkvi Evharistiji (=εύηαριστία - blagodarnost, umesto Adamove αχαριστίας - neblagodarnosti): "Mi se od tvorevine hranimo", veli Irinej, i ona biva naš hleb i naša krv"! Hristos upravo to dvoje, telo i krv, uze na Sebe i učini ih Svojima, te tvorevina postaje „telo i krv Hristova“, i nama u Evharistiji biva „izvor nepropadljivosti“, Hleb Novoga Raja i Čaša Života večnog, jer se "sila Božija u nemoći pokazuje savršena“ (2Kor.12,7-9 - opširnije v. Sv. Irinej Prot. jeresi 5,2,1-3,3).