Oba teksta imaju reč "čovek" bez člana, dok će u st. 27 oba imati sa članom. LXX ima ovde "po liku Našem i podobiju Našem" (drugo Našem nemaju svi rukopisi LXX, ali ga ima većina Sv. Otaca).
Aktu stvaranja čoveka, kao poslednjeg i najmilijeg Božijeg stvorenja, za koga je stvoren sa
...Više
v svet, prethodi ne zapovest, nego Božiji dogovor = savetovanje. Bog nije rekao "Neka bude čovek!", nego "Da sazdamo čoveka" (tj. da svtvorimo), i to govori u množini. Ovim se, po hrišćanskom shvatanju, pri stvaranju čoveka otkriva Sveta Trojica. Po Sv. Vasiliju i Fotiju (Omilija 9,9): Sveta Trojica je održala savet (Is. 9,6; sr. Is. 6,3; 25,1; 46,10-11; Jer.32/39,19) kad je odlučila da stvori čoveka. Palestinski Targum i jevrejski tumači nastoje da taj glagol u množini shvate kao "iz skromnosti...dogovor" Boga sa Angelima: "da ne bi Angeli zavideli". Ali, pita Sv. Vasilije, "kada se majstor savetuje sa alatkom?" - "A ni lik Božiji i Anđela nije jedan" (Šestodnev 9,6). Takođe i Ps. 8,5-7 (=Jevr. 2,6-8) ne ide u prilog tom shvatanju; a ni Prem. Sol. 2,23, gde se vidi da đavo (a ne Anđeli), zavidi čoveku "stvorenom za besmrtnost kao slika Božije večnosti".
Dva ključna izraza biblijske antropologije: becalmenu kidmutenu = "Po slici Našoj", "po sličnosti Našoj", ukazuju na uzvišenost čoveka bogopodobnim gospodstvom nad svim ostalim stvorenjima, ali i na bogolikost čoveka prema Arhetipu: Trojičnom Bogu, Koji je zajednica ličnosti, te je ovde naznačeno stvaranje čoveka i kao ličnosti i kao zajednice. Otuda imenica čovek - adam, bez člana, u jednini, ima ovde i pojedinačno i kolektivno, saborno značenje (označava rod ljudski, zato glagol u množini. Da vladaju - gospodare). Stvaranje prvog čoveka je stvaranje ljudske prirode - čovečanstva. Hristos će ovaploćenjem uzeti konkretnu ljudsku prirodu prvog Adama, ali i opštu prirodu roda ljudskog; otuda je On Novi Adam - Eskatološki Čovek, i u Njemu je vozglavljen/sjedinjen sav rod ljudski - Crkva (1Kor.15,22-23;45-49;Ef.1,10.22-23; Sv. irinej, Protiv Jeresi, IV).
Da vladaju - da gospodare, glg. u množini pokazuje Božiju nameru stvaranja muškog i žensklog (a ne nekog androgina, kako nebiblisti pogrešno misle), što potvrđuje dalje i st. 27. - (Ribe/ptice/životinje/gmizavci su u MT jedn, u LXX množ).
Vladanje čovekovo nad drugim stvorenjima je zbog obdarenosti likom Božijim, carskim gospodstvom, samovlašću = slobodom volje - bogolikošću