Rimljanima 8,28

Sve ono što je prethodno rečeno, odnosno, da se tvar pokori taštini (st. 20), daće biti oslobođena odrobovanja propadljivosti (st. 21) i da mi ne znamo šta ćemo se moliti kao što treba (st. 26), služilo je, kao što smo već primetili, za ukrepljenje progonjenih u Rimu. Sada se to, pak, dodaje jasnije nego ranije. Onima, kaže, koji ljube Boga, sve, pa čak i ono što izgleda neprijatno i žalosno, pomaže na dobro. Nije rekao da se onima, koji ljube Boga, ne događaju nikakve nevolje, nego da njih, ako se dogode, Bog upotrebljava na korist onima, koji ih trpe. Kako je to izgledalo neve-rovatno, potvrđuje ga onim što je prošlo i kaže: pozvanim po nameri (Njegovoj). Bog te je, kaže, prizvao kad si bio daleko i On te usvojio. Zar ti onda neće utoliko pre pomoći ako si prizvan? Čovek pak postaje prizvan i po nameri, tj. i po svojoj sopstvenoj volji.
Naime, sam priziv nije dovoljan (jer bi se u tom slučaju svi spasli, pošto su svi prizvani), nego je potrebna i čovekova sopstvena volja.