Rimljanima 8,17

Sam Utešitelj svedoči o daru koji nam je predat. Mi reč „avva“ ne izgovaramo bez svedoka, niti od samih sebe, nego je to dar Utešitelja. Tome nas je naučio Duh, odnosno dar da tako govorimo u molitvama.

Kaže tako, jer nisu sva deca naslednici. To dokazuje da smo mi i deca i naslednici. Kako ne dobija svaki naslednik najbolje nasleđe, dokazuje i da smo mi nasledili najbolje nasleđe, jer smo mi naslednici Božiji. Kako je, opet, moguće biti naslednik ali ne i sanaslednik Jedinorodnog, kaže da nam i to pripada, jer smo mi sanaslednici Hristovi.

Pošto s Njim stradamo, da se s Njim i proslavimo.

Rekavši da ćemo biti sanaslednici Hristovi, dokazuje da to nećemo dostići bez razloga. Onaj, Koji nas je počastvovao tolikim dobrima i pre nego što smo pokazali bilo kakve zasluge, zar nas neće utoliko pre nagraditi onda, kad vidi da se mnogo trudimo? On to čini zbog toga da se oni, koji su dobili dar, ne bi toga stideli, kao da su ga dobili bez truda. Razmisli, međutim, da se ovde nagoveštava da je onom, koji se udostojio takvih darova, neophodno da se podvrgne stradanjima i opasnostima.