Rimljanima 6,18

18-19

Dva ste, kaže, dobročinstva dobili od Boga: i oslobođeni ste od takve sramote i postali ste sluge pravednosti, i zato se naslađujete velikom slavom. Želeći zatim da kaže da Rimljani treba da služe Bogu onako, kao što su nekad služili grehu, najpre dodaje: Kao čovek govorim, tj. izlažem nešto neznatno, nedostojno predmeta, ali srazmerno vašoj nemoći (slabosti). Trebalo je da na taj način pokaže neuporedivo veću meru služenja Bogu, nego grehu; međutim, usled svoje nemoći, kaže, zamislite makar jednaku meru. Zapazi kako je jasno ukazao na naše dobrovoljno ropstvo, rekavši: Tako sada dajte ude svoje. Učinivši, kaže, same sebe robovima, vi ste se predali nečistoti, tj. preljubi, bludu i najsramnijim delima – i šta kažem, zar samo jednoj nečistoti?

Svakom bezakonju uopšte, i to da robujete bezakonju, tj. da činite još veća bezakonja. Naime, počinivši neki greh, vi se niste zaustavili na tome, nego ste u tome našli podsticaj za dalje bezakonje. Sada pak, u istoj meri dajte udove svoje da služe pravdi, odnosno svakoj vrlini, kako bi život provodili u celomudrenosti i svetosti a ne u pređašnjoj nečistoti.