Rimljanima 12,3

Budući da je bio smirenouman, Pavle nikada nije smatrao da su njegove reči dovoljne nego, da bi ih potvrdio, pominje ili milosrđe Božije ili blagodat. Ja, kaže, ne iznosim ove reči sam od sebe, nego od Boga, kako me je savetovala blagodat Njegova. Ne mislite o sebi više, nego što valja misliti, kaže on svakome, i prostom čoveku i starešini.

Prevashodno rasuđuje o smirenoumlju i podražava Gospoda, Koji je počeo od onog: Blaženi siromašni duhom (Mt. 5; 3). Smisao njegovih reči je sledeći: treba misliti, odnosno imati uzvišenu misao, ali zato da bismo mislili o nebeskom i da bismo se uzdizali nad zemaljskim, a ne zbog toga da bismo se preuznosili nad bližnjima. To znači: misliti o sebi više nego što valja misliti.

Nego da misli celomudreno (u srpskom prevodu: smirenoumno).

Razumnost nismo dobili zbog toga da bismo je pretvorili u preuznošenje, nego da bismo je pretvorili u celomudrenost, odnosno u smirenoumlje. Tako govori da bi pokazao da je umišljeni izgubio razum i sišao s uma, dok smirenoumni ima zdrave misli, zbog čega se i naziva celomudrenim.

Svaki po meri vere kako mu je Bog udelio.

Rekavši da ne bi trebalo da imamo visoko mišljenje o sebi, sada pokazuje da o sebi treba misliti skromno, pomišljajući da je Bog svakome udelio meru vere.

Kako su zbog duhovnih darova mnogi pali u preuznošenje, kaže da o sebi treba misliti skromno, jer je Bog svakome udelio meru vere. Ništa ne zavisi od tvog uspeha, nego predstavlja božanstveni dar: bilo da je veliko ili malo, Bog ga je podario. Darovima ovde naziva onu veru, kojom su tvorili čuda. Postoje, naime, dve vrste vere; jedna pripada nama, na primer: vera tvoja spasla teje (Mt. 9; 22), a druga je dar Božiji, To je ona vera, koja tvori čuda, na primer: Ako imate vere koliko zrno gorušičino, reći ćete Gori ovoj: pređi odavde tamo, i preći će, i ništa vam neće biti nemoguće (Mt. 17; 20).