Postanje 3,7

Iako mu je um bio usmeren ka Bogu i viđenju Boga, prvozdani čovek se okrenuo ka posmatranju tela. Kad je, međutim, po nagovoru zmijinom, udaljio svoje misli od Boga, i kad je počeo da poima sebe, dopao je do telesne želje, i videše da su goli, pa shvativši to, osetiše stid. Shvatili su da su goli ne po tome što su bez odeće, nego da su ogoljeni i lišeni gledanja Božanstva, i skrenuli su svoje misli ka onome što je sasvim suprotno.

Pošto je čoevk, dakle, prevlašćen tim nasrtajem zlonačalnika demona, te ne poštujući zapovest Tvorca i ogolivši sebe od blagodati, kao kakvu odeću svukao sa sebe slobodu (bliskost) prema Bogu, pokrio je sebe (svoju golotinju) surovošću kukavnog života - jer smokvino lišće to znači.

Prvi ljudi okušanjem nisu ništa spoznali, osim: da je neslušanje Boga - zlo! Plod neposlušnosti Bogu, tj. prenošenja ljubavi sa Tvorca na tvar (Rm.1,25), nije bilo stvarno sticanje znanja, nego spoznanje - iz probuđene savesti - čovekovog sopstvenog stida i nagote! Nagota nije bila zlo (jer su i do tad bili nagi), nego se učinjeni greh projavio kao stid. Nagota prvih ljudi sastojala se, kako veli Sv. Irinej (Prot. jeresi 3,23,5), u „odbacivanju, zbog neposlušnosti, odeće svetosti Duha Svetoga", dok su ogrtanjem sebe pregačama (=keceljama) od smokvinog lišća pokazali na delu svoje kajanje; jer saznanje prestupa stvorilo je kod njih pokajanje. I zato, mada je bilo i drugog lišća koje manje žari telo, oni su uzeli lišće smokvino, koje grubo žari i bocka telo, te im je to bilo kao uzda uzdržanja...Zbog ovog smirenja, Gospod, budući Milostiv, dao im je kasnije (st.21) kožne haljine“. Teodor Mopsuestijski (Teodorit, Aporije, 28) smatra da je i samo drvo poznanja, od koga su praroditelji jeli plod, bilo smokva!

Palom čoveku je ostala nagoća ljudske od blagodati ogoljene i grehom povređene prirode. Pa ipak je u njemu tinjala neugašena iskra (Mt.12,20): žal za izgubljenim rajskim likom i nostalgija za božanskom prilikom. To je u čoveku Hristov λόγος i πόθος.