Kološanima 3,4

„A kad se javi Hristos, život naš, onda ćete se i vi s njime javiti u slavi“. Od početka do kraja život hrišćana je život u Hristu. I ne samo u Hristu, nego je „Hristos – život naš“. Eto definicije života, eto šta je život: Hristos = život. Jesi li to doživeo, hrišćanin si. Ako tako veruješ i osećaš, hrišćanin si. U tome je neprolazna veličina i božansko veličanstvo ljudskog života. Raspeste se s Hristom, umreste s Hristom, vaskrsnuste s Hristom, vaznesoste se s Hristom, zato ćete se „i vi s njime javiti u slavi“ kada po drugi put bude došao u naš svet. Vaš život je neprekidno doživljavanje Njegovog života, od početka do kraja. U samoj stvari, u našem hrišćanskom životu ništa nije naše već sve Hristovo. Sve što imamo evanđelskoga, božanskoga, besmrtnoga, večnoga, zar to nije od Njega? O, nema sumnje, sve naše je Njime naše, i od Njega naše; i misao je hristomisao, i osećanje – hristoosećanje, i život – hristoživot. Večnu istinu objavljuje sveti apostol kada blagovesti hrišćanima: „Niste svoji“ (1. Kor. 6,19). Sve vaše – Hristovo je; ali je zato i sve Hristovo – vaše: „Sve je vaše, a vi ste Hristovi, a Hristos Božji“ (1. Kor. 3,22-23).

Bogomudro se udubljujući u apostolovu blagovest, sveti Zlatoust blagovesti: Apostol hita da hrišćane Kološane prenese sa zemlje, da im pokaže da se oni nalaze gore, na nebu, da su već mrtvi za ovaj svet. Ako ste mrtvi, onda ne treba da tražite ovdašnje; ako ste na nebu, onda ne treba da tražite zemaljsko. Ne javlja se Hristos? Znači, život vaš još nije nastupio, – on je u Bogu, na nebu, gore. Šta dakle? Kada ćemo živeti? Kada se javi Hristos, život vaš, tada tražite i slavu i život i radost … Obrati pažnju kako ih je apostol preneo na samo nebo. Uvek se on stara da im pokaže da oni imaju isto što i Hristos – τὰ αὐτὰ ἅπερ καὶ ὁ Χριστός. U svima Poslanicama svojim on govori o tome, da bi im pokazao da oni pomoću vere zajedničare u svemu Hristovom. Zbog toga on govori i o glavi, i o telu, i čini sve da to učini jasnim. Ako ćemo se dakle mi onda javiti sa Hristom u slavi, nemojmo tugovati što sad ne uživamo slavu. Ako ovaj sadašnji život – nije život; ako je naš život sakriven s Hristom u Bogu, onda smo dužni ovaj život provoditi kao mrtvi – ὡς νεκροί. Stoga, kada nas vređaju, ili što drugo trpimo, nemojmo odgovarati, jer ovaj život – nije naš život; mi smo stranci i došljaci. Apostol veli: „umreste“. No ko je toliko bezuman da za mrtvo i pogrebeno telo kupuje robe, ili zida kuće, ili sprema skupocene haljine? Niko. Onda nemojmo ni mi postupati tako. Mi obično samo jedno želimo: da ne budemo goli. Zato ovde na zemlji ištemo samo to jedno. Naš prvi čovek je pogreben; ne u zemlji pogreben nego u vodi krštenja; nije ga smrt pobedila, nego je Pobediteljem smrti pogreben, ne po zakonu prirode već po naređenju vlasti jače od prirode. Njemu se raduju svi: i anđeli, i ljudi, i Gospod anđela. Za ovo pogrebenje nije potreban ni pokrov, ni sanduk, niti išta slično. „Život istinskih hrišćana je budući život; jer ovaj zemaljski život više liči na smrt nego na život. Hrišćani borave gore, na nebu, i žive drugim životom, životom u Bogu, nevidljivom za telesne oči.