Kološanima 3,16

„Reč Hristova neka bogato boravi u vama u svakoj mudrosti, učeći i svetujući jedan drugoga psalmima, slavoslovljima i pesmama duhovnim, u blagodati pevajući Gospodu u srcima svojim“. Molitveno raspoloženje prema Gospodu projavljuje se kao evanđelsko postupanje sa ljudima. „Reč Hristova“, seme nebeske, božanske istine bogato se množi u srcu ljudskom, ako je srce omolitvljeno, ako je stalno ustremljeno k Bogu bogočežnjivim raspoloženjem. Jer je molitvenost najbolje podneblje za to nebesko seme. Ono bogato procveta božanskom mudrošću, i božanskom ljubavlju, i božanskom milostivošću. Neprestanom molitvenošću srce se ljudsko pretvara u hram, u kome stalno borave božanske svete sile i savršenstva, a u njima i sam Gospod. A takvo srce, i takav život u srcu, najbolje je vaspitno sredstvo naše za svu braću oko nas. I najmudriji učitelj svemu božanskom. I najmudriji savetnik za sve evanđelsko, besmrtno, večno. Molitvom se srce ljudsko bogato oblagodati. A blagodat, kao božanska sila, uvek je bogočežnjiva, i sve misli, i sva osećanja vuče k Bogu. I sva se duša ustremljuje k Bogu kroz psalme, i slavoslovlja, i pesme duhovne, jer sve to potstiče na život u Bogu, i na stalno usavršavanje i pružanje ka Gospodu i svemu božanskom, svetom, neprolaznom.

Neprekidna molitvenost se stiče sabornom molitvenošću Crkve. Život u Crkvi je na prvom mestu učestvovanje svim bićem u sabornoj molitvenosti zajedno „sa svima svetima“. Onda se svi međusobni odnosi lako evanđelski regulišu tim molitvenim raspoloženjem. Čovek stalnog molitvenog raspoloženja uvek se evanđelski odnosi prema braći, ljudima, tvarima. Ljudi molitvenog raspoloženja radosno jedan drugog savetuju i uče svemu što je božansko, besmrtno, evanđelsko. Svaki je svakome mili učitelj i savetnik, jer se svaki smirava pred svakim, smatrajući sebe nižim od drugoga i poučavajući se njegovim evanđelskim vrlinama.