Kološanima 3,12

To oblačenje u Hrista, šta znači za naš svakodnevni život? Kazuje nam hristonosni apostol: „Obucite se dakle kao izabrani Božji, sveti i ljubljeni, u srce žalostivo, blagost, smirenoumlje, krotost, dugotrpeljivost“, rečju: u sve evanđelske vrline. Oblačeći se u njih, vi se oblačite u Hrista, u novog čoveka. – „Srce žalostivo“, to je srce evanđelskim vrlinama prerađeno, udobreno, razneženo, preobraženo, omolitvljeno, oljubotvoreno, ohristovljeno. Ono svačiju tugu i svačiju muku oseća, i saoseća, kao svoju; molitvenom ljubavlju živi u svima i u svakome, jer je svim bićem svojim u sabornom srcu Crkve. Ono neprekidno saoseća svoj tvari koja, porobljena smrću i propadljivošću, „uzdiše i tuži“ neprestano (sr. Rim. 8,20). Ono žali svaku ptičicu, svaku travčicu, koje se previjaju i grče u mukama propadljivosti. A svrh svega žali najvećeg krivca, čoveka, svakog čoveka, što je rob smrti i greha, i što je svu tvar potčinio smrti i propadljivosti (sr. Rim. 8,20). Ta žalostivost je u najvećoj meri svojstvena Svetiteljima. Niko osetljiviji i saosetljiviji od njih; i niko ne živi kroz veći broj bića od njih, i ne oseća za njih i mesto njih. Svojom omolitvljenom saosetljivošću njihova je duša razlivena po svima tvarima. A na to su pozvani svi hrišćani, jer su svi oni „izabrani Božji, sveti i ljubljeni“. Svaki po meri svojih sila i podviga. Srce žalostivo se stiče evanđelskim životom: životom u evanđelskim vrlinama, a najpre u molitvi i ljubavi i postu. Istina, čovek prosto ne zna koja je prva, a koja druga, a koja treća među evanđelskim vrlinama. Toliko je svaka od njih i važna i potrebna. Ustvari, sve su one prve, i svaka je od njih prva, jer je svaka bezmerno neophodna svakom hrišćaninu. Svojim svetim preobražajnim silama one postepeno osvajaju srce, omilostivljuju, ožalostivljuju, čine ga novim srcem, srcem novoga čoveka, hristonosnog i hristolikog. A bez njih – srce je rob okamenjene neosetljivosti; propada u sebičnosti, samoživosti, usamljenosti. Zato je neophodna molitva svetog Zlatousta: „Gospode, izbavi me od okamenjene neosetljivosti“. Takav je raspon: bez Hrista – okamenjena neosetljivost; sa Hristom – evanđelska sveosetljivost. Čovek okamenjene neosetljivosti najpre je neosetljiv i nesaosetljiv prema sebi samom, prema onome što je za njega najvažnije: prema bogolikoj duši svojoj, prema njenoj besmrtnosti i večnosti. A zatim, neosetljiv i nesaosetljiv i prema drugima, prema njihovoj večnoj sudbini. Neosetljivost se uvek projavljuje kao samoživa nesaosetljivost, a evanđelska osetljivost – kao čovekoljubiva saosetljivost. Gospod Hristos je iz božanske saosetljivosti, žalostivosti postao čovek i podneo tolike muke za spasenje roda ljudskog. Zato se u crkvenim molitvama i naziva „Bog žalostivosti“. Od Njega se evanđelskoj žalostivosti i učimo, od Njega za nju i blagodatne sile dobijamo. Bog Otac je „Otac žalostivosti“ = ὁ Πατὴρ τῶν οἰκτιρμῶν (1. Kor. 1,3). On takav, da bismo i mi bili takvi (sr. Mt. 18,27.33.35). Priča o milostivom Samarjaninu je ustvari priča o žalostivom Samarjaninu (Lk. 10,33 = ἐσπλαγχνίσθη). Milostivost Njegova je plod žalostivog srca njegovog. Uvek je evanđelski nova blagovest i zapovest: „budite žalostivi“ (1. Petr. 3,8).

„Obucite se u ... blagost“. Eto druge vrline koja te oblači u novog čoveka. Sva je od Hrista, i sva vodi Hristu. I uvek te ispunjuje hristolikim raspoloženjem prema drugim ljudima i stvorenjima. U odnosu prema grešnim ljudima Gospod Hristos pokazuje „bogatstvo blagosti“ (Rim. 2,4). Hrišćani su pozvani da prebivaju „u blagosti“ (Rim. 11,22). Preveliko bogatstvo blagosti Božje ogleda se u Spasiteljevom podvigu spasenja (Ef. 2,7). „Blagost i čovekoljublje Spasitelja našeg Boga – spase nas“ (Tit. 3,4).

„Obucite se u … smirenoumlje“. Smirenoumlje je stalno smiravanje uma ljudskog pred bezgrešnim i savršenim umom Božjim koji je u Hristu Isusu Gospodu našem. Njime um svoj voditi i rukovoditi: o svemu i svačemu smerno umovati; i umu se Bogočovečanskom dobrovoljno i radosno svagda pokoravati. Čoveku je pri stvaranju dat od Boga bogoliki um, da bi uvek bio bogočežnjiv i bogoletan, i u umu Božjem svesavršenom nalazio svoj cilj, svoj život, svoje savršenstvo, svoju besmrtnost. Zapovest je evanđelska: „Budite smirenoumni“ (1. Petr. 3,8). Smirenoumlje oblači u novog čoveka, u nov um, i čovek umuje sve po Hristu, „po liku Onoga koji ga je stvorio“. Ono je glavna osobina hrišćanske svetosti, glavna sila filosofije „po Hristu“. Smirenoumni uvek Hristom umuje, Hristom misli o svemu. A stari čovek je sav u gordoumlju: svoj um diže iznad svega, i iznad samog Boga. Znate: u tome je sav đavo i svi iže s nim. Zato je uvek dobro i uvek neophodno moliti se i danju i noću vapajnom velikoposnom svetojefremskom molitvom: „Gospode, duh zdravoumlja, smirenoumlja, trpljenja i ljubavi, daruj meni sluzi tvome“. A bićeš zlatoustovski mudar, ako filosofiju svoga života budeš zidao na dijamantskom temelju smirenoumlja, jer su bogorečita usta svetog Zlatousta izrekla ovu božansku mudrost: „Smirenoumlje je temelj naše, hrišćanske filosofije – θεμέλιός ἐστι τῆς καθ᾽ ἡμᾶς φιλοσοφίας ἡ ταπεινοφροσύνη“.

„Obucite se u … krotost“. Eto vrline, čije je savršeno božansko oličenje među ljudima Gospod Hristos, jer je „krotak srcem“ (Mt. 11,29). Obući se u hristoliku krotost, to je obući se u novog čoveka. Nema sumnje, krotost je najočiglednija odlika pravih hrišćana, svetitelja i pravednika. Nije li ona glavno, i svepobedno, oružje svetih Mučenika, i svetih Ispovednika, i svetih Podvižnika, i svih Svetih, od prvog do poslednjeg? Njome je novozavetni čovek uvek nov. To je stoga tako, što je čudesni život Gospoda Hrista na zemlji besprimerna krotost, od početka do kraja. Krotost – pri božanskoj svemoći. A sveti Apostoli? Iako su raspolagali božanski svemoćnom čudotvornom silom, uvek su krotošću odgovarali na grubosti i kazne svojih gonitelja. Zato oni i naređuju hrišćanima: „da svaku krotost pokazuju prema svima ljudima“ (Tit. 3,2).

„Obucite se u … dugotrpeljivost“. Nije li dugotrpeljivost temelj svih evanđelskih vrlina? Nema evanđelske vrline koju čovek može steći, ako se nije naoružao dugotrpeljivošću. Jer svaka od njih pretpostavlja dugotrajan i mučan podvig. Ko nju ima, osiguran mu je uspeh u novom životu, i postepeno će se nema sumnje obući u novog čoveka. Dugotrpeljivost je odlika Boga čovekoljublja – Gospoda Hrista (Rim. 2,4; Jak. 5,11) i Njegovih sledbenika (Ef. 4,1-2; 2. Kor. 6,6). Bez dugotrpeljivosti nema spasenja: „dugotrpeljivost Gospoda našega držite za spasenje“ (2. Petr. 3,15).