Kološanima 2,14

Grehom je rod ljudski osudio sebe na smrt. A kroz to i na – robovanje đavolu. Opredelivši se dobrovoljno za greh, ljudi su se svim bićem ustremili ka zlu i, takoreći, dali đavolu svojeručnu pismenu obavezu – χειρόγραφον = rukopisanije da će mu biti poslušni. Jer, šta znači grešiti, ako ne – biti poslušan đavolu i tvoriti volju njegovu? Svaki greh je izraz đavolove volje. Grehom, ljudi su se dobrovoljno obavezali na – smrt, na samoubistvo! Mesto rajske bezgrešnosti, i u njoj božanske besmrtnosti, rod ljudski je dobrovoljno pošao putem greha u smrt, u trulež, u carstvo smrti. A greh, i sve što on proizvodi, i sve što za sobom vodi, sve je to upereno protiv roda ljudskog, „protiv nas“. Sve zapovesti greha, kojima smo se obavezali na poslušnost čim smo se svesno odlučili za život u grehu, sve su one „protiv nas“. Ništa što je od greha nije „za nas“, pa makar izgledalo božanski čovekoljubivo. Izabravši greh kao način života, mi smo sami napisali najstrašniju optužnicu protiv sebe, koja je u isto vreme svojeručna osuda na smrt. I to svojim greholjubljem predali u ruke samom đavolu. I on nas je imao u svojim rukama, kao svoje dobrovoljno roblje. Tu našu pagubnu svojeručnu obavezu Gospod Hristos je uništio „prikovavši je na krst“ svojim bezgrešnim telom. Jer u Njemu nije bilo greha; i Njegova smrt nije bila posledica Njegove grešnosti, nego...