Kološanima 2,1

Kakva vidovita osetljivost i božanska saosetljivost! Apostol nosi u srcu svom hrišćane koje video nije; njegova čovekoljubiva duša kao da se sva iselila iz njega i uselila u sve njih, rasejane po svetu. I zaista, apostola svetog je najmanje u njemu samom; sav se brigama razlio po svima Crkvama. Hristolika ljubav ga čini na čudesan način evanđelski svudaprisutnim. I on se bori za sve i svakoga, jer svakoga hoće da pokaže „savršena u Hristu Isusu“ (Kol. 1,28). Borba je to neprekidna i silna: boriti se za spasenje tolikih ljudi, i odoleti svima neprijateljima njihovog spasenja! Ta je borba toliko važna i neophodna, da je čak i on, svesmireni sluga Hristov, primoran da sam ukaže na nju: „Hoću da vi znate koliku borbu imam za vas“. Borbu, sa kim? Sa svima najstrašnijim neprijateljima ljudskim: sablaznima, gresima, smrtima, đavolima. Svi oni bez predaha krvoločno vojuju protiv hrišćana i njihovog spasenja. Stoga su hrišćani stalno pod oružjem i na bojnom polju; bore se bez zastoja i primirja. Tu su rane, tu vapaji. Tu se posrće, pada, pa čak i propada. A glavno je jedno: ne sustati; trpljenjem se iznad svega naoružati, i – pobeda je sigurna. Jer eto, za njih se bori i takav svepobedni prvoborac kao što je hristomoćni apostol Pavle. Bori se: (2)