Jevanđelje po Marku 1,3

Glas vapijućeg u pustinji: možda u pustinji jordanskoj, a možda i u sinagogi judejskoj, koja je bila pusta od svakoga dobra. Put je Novi Zavet, a staze su Stari, kao utaban i istrošen. Trebalo je, dakle, da se pripreme za put, to jest za Novi Zavet, a staze Staroga da poravnaju. Jer su ih nekada primili, ali su se potom pokazali krivi i ohromeše sa staza svojih.

Poznato je da se Jedinorodni Sin naziva Reč Očeva, kako svedoči Jovan: U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. A iz samog našeg govora znamo da najpre zazvuči glas, da bi se potom mogla čuti reč. Zato prorok Jovana naziva glasom, jer on ide ispred Reči. Idući ispred dolaska Gospodnjeg, on se naziva glasom, jer se njegovom službom Reč Očeva čuje od ljudi. On i viče u pustinji, jer ostavljenoj i napuštenoj Judeji objavljuje utehu iskupljenja.

A šta je vikao, otkriva se kada se dodaje: Pripremite put Gospodnji, poravnite staze Njegove. Svaki koji propoveda pravu veru i dobra dela, šta drugo čini nego što Gospodu koji dolazi priprema put u srca slušalaca, da u njih prodre sila blagodati, da ih obasja svetlost istine, i da Bogu poravna staze, dok rečju dobre propovedi oblikuje čiste misli u duši? […]