Jevanđelje po Luki 18,34

Gospod je učenicima govorio o svome stradanju, ali oni nisu ništa razumeli: I ova reč beše sakrivena od njih (Lk.18,34). Kasnije su, pak, rasuđivali da verujućima ne priliči da znaju išta sem Isusa Hrista, i to raspetoga. Dok nije došlo vreme, oni ništa nisu shvatali o ovoj tajni. Pošto je, pak, došlo, oni su je shvatili i svima je preneli i razjasnili. Tako biva i sa svima, i to ne samo u odnosu na ovu tajnu, nego i na svaku drugu. Nepojmljivo u početku, vremenom postaje shvatljivo. Naime, zrak svetlosti ulazi u svest i razjašnjava ono što je ranije bilo tamno. Ko razjašnjava? Sam Gospod, blagodat Duha koja živi u verujućima, anđeo hranitelj, a nikako sam čovek. On je tu prijemnik, a ne stvaralac. Pri svemu tome, nešto ostaje neshvatljivo čitavog života, i to ne samo za pojedine ljude, nego i za celo čovečanstvo. Čovek je okružen neshvatljivostima. Neke mu se razjašnjavaju u toku života, a druge ostaju za drugi život. Tamo će se shvatiti. Isto biva čak i sa bogoprosvećenim umovima. Zbog čega se to ne otkriva sada? Zbog toga što je jedno neshvatljivo, te o njemu ne vredi govoriti. Drugo se, pak, ne govori radi predostrožnosti, tj. zato što bi bilo štetno znati ga pre vremena. U drugom životu će se mnogo toga razjasniti, pa će se otkriti drugi predmeti i druge tajne. Stvoreni um nikako ne može da izbegne nedostižne tajne. Um buntuje protiv tih uza. Međutim, buntovao ili ne, uze tajanstvenosti se neće prekinuti. Smiri se gordi ume pod krepku ruku Božiju i veruj!