Jevanđelje po Luki 18,1

Da li zapovest Gospodnja o neprestanoj molitvi (Lk. 18, 1) važi samo za monahe ili za sve hrišćane uopšte? Kad bi važila samo za monahe, ne bi apostol Pavle pisao Solunskim hrišćanima: molite se bez prestanka (1 Sol. 5, 18). Apostol ponavlja, dakle, zapovest Gospodnju od reči do reči, i izdaje je svima hrišćanima bez razlike, da li je neko monah ili mirjanin.

Sv. Grigorije Palama podvizavao se neko vreme, kao mlad jeromonah, u jednom manastiru u Veriji. Tu beše i neki znatan podvižnik, starac Jov, koga svi uvažavahu. Dogodi se jedanput, da sv. Grigorije u prisustvu starca Jova navodeći reči apostolske tvrđaše, da je neprestana molitva dužnost svakoga hrišćanina a ne samo monaha. Starac Jov pak odgovarajući na to reče, da je neprestana molitva dužnost samo monaha a ne svakoga hrišćanina. Grigorije kao mlađi ustupi i ne hte sporiti, no ćutke se udalji. Kada se Jov vrati u svoju keliju i stade na molitvu, javi mu se angel Božji u velikoj nebesnoj slavi i reče mu: „ne sumnjaj, starče, u istinitost reči Grigorijevih; on je pravo rekao; i ti tako umuj i drugima predaji”. Tako, dakle, i apostol i angel potvrdili su zapovest, da se svi hrišćani moraju neprestano Bogu moliti. Ako ne neprestano u hramu, a ono neprestano na svakom mestu i u svako vreme, i to unutra u srcu svome. Jer kad se Bog ni za trenutak ne umara dajući nam dobra, kako da se mi umorimo blagodareći mu za ta dobra? Kad On neprestano misli o nama, zašto mi da ne mislimo neprestano o Njemu?