Jevanđelje po Jovanu 3,20

Koji god zlo čini sebi čini, jer njime određuje svoju večnu sudbu, njime osuđuje sebe na večnu smrt, na večni život u grehu i zlu. U stvari, niko drugome ne može učiniti zla, makar mu i ubio telo, jer samo greh ubija dušu u čoveku, i baca je u pakao. Znači: samo greh i jeste zlo; samo greh i jeste „čovekoubica od iskoni“ (Jn. 8,44).

Greh pak čovek čiii iz slastoljublja, iz greholjublja. A grehovne slasti vuku i mame čoveka iz greha u greh, iz smrti u smrt, iz pakla u pakao (Jak. 1,14-15). Kroz svaki ovoj greh čovek povećaia u sebi greholjublje, jer se ono grehom hrani, jača i rasge. A greholjubiv uvek mrzi sve ono što mu sprečava i onemogućava grehovne strasti. Greh mrzi vrlinu; zlo mrzi dobro; tama mrzi svetlost. Otuda greholjubivi ljudi ne trpe Gospoda Isusa; često neće ni da čuju za Njega; i uvek Ga gone, tajno ili javno.

Za sva vremena istinita je reč Spasova: „Svaki koji zlo čini mrzi svetlost i ne ide k svetlosti da se ne otkriju dela njegova, jer su zla“ (st. 20). Sve dok „zlo čini“, dok je „zločinitelj“, čovek mrzi svetlost, mrzi Boga, ne ide k Bogu, beži od Njega kroz svako svoje zlo; jer svako učinjeno zlo – udaljuje od Boga; veliko zlo – udaljuje ga mnogo – a najveće – najviše.

Otuda pravilo; rđavi ljudi ne veruju u Boga, mrze Boga. Ako po katkad i ne izgledaju rđavi, jer – ili se tajno u sebi bore protiv zla ili zlo još nije potpuno ovladalo njihovim srcem i saznanjem, ali i u tom stadijumu oni su dobrovoljni kandidati za rđave ljude, za zle ljude, bogoborce i botomrzitelje.