Jevanđelje po Jovanu 20,29

„Isus mu reče: pošto me vide, verovao si; blaženi koji ne videše i verovaše“. Zašto? Zato što je vid čovekov tako sićušan da jedva može i od vidljivog sveta zahvatiti jedan beskrajno mali delić, akamoli od nevidljivog sveta? A šta tek može zahvatiti zenicom svojom od Tvorca svetova? Muka je za čoveka, za duh njegov kada sve svoje hoće da zasniva na gledanju, na vidu, ili na ma kom čulu svom. Muka je – poveriti se vidu čovečjem kao vođu. A život, a tajna života, to je nešto bezgranično i šire i dublje i veće od ljudskog vida. Zato apostol izjavljuje: „Jer verom živimo a ne gledanjem“ (2 Kor. 5,7). Verom koja vidi i nevidljivo (2Kor. 4,18): verom koja čoveka poverava Bogočoveku te ga On, svevideći i sveznajući, vodi kroz sve svoje svetove i njegove tajne.

Blaženstvo je za ljudsko biće kada se poveri Gospodu Hristu, verom poveri. A muka je, a očajanje je, a pakao je za ljudsko biće, ako poveri sebe oku svom, ili ma kome čulu; ili razumu svom, ili srcu svom; ili čoveku nekom, ma kako bio „genijalan“, i „veliki“, ili ma kome ili ma čemu manjem od Bogočoveka Hrista. „Ne videše i verovaše“: ne videše Mene telesnim očima, i verovaše u Mene, imaše poverenje u Mene. Mnogi, premnogi Jevreji telesnim očima gledaše i videše Spasitelja, i malo ih verovaše u Njega; milioni i milini Ga ne videše telesnim očima, i verovaše Ga. Jer telesne oči vide samo površinu i čoveka i sveta, a vid vere – vidi Boga u Hristu. „Blaženi“ su, jer su našli sigurnog vođa kroz život i živote, kroz svet i svetove.

A sa Hristom i u Hristu oni doživljuju sva savršenstva Božja kao svoja, a u njima i sva blaženstva Božja kao svoja.