Jevanđelje po Jovanu 20,26

26-27

Ali za takvo odlučno neverje čovekoljubivi Spasitelj ima odgovor spasonosni. On, koji je, ovaplotivši se, ponizio sebe od Boga do roba, ponižava sebe i ovom prilikom sa ljubavlju radi spasenja ljudi, kao što je apostol Toma. On je ostavio Tomu čitavih nekoliko dana da razmišlja o onome što su mu ostali učenici govorili o vaskrsenju Njegovom.

Ko zna u kakvim je sve nedoumicama bivao apostol Toma, i kroz kakve misli, i krize misli i osećanja prolazio. Ali je ipak ostao sav u želji: da proveri lično sam tvrđenje svojih drugova. I posle osam dana to se zbiva. Vaskrsli Gospod opet ulazi kroz zatvorena vrata, staje među učenike koji su na okupu, i govori im: „Mir vam“. A Toma? – sav je u nemiru; zaprepašćen i zbunjen, a možda i postiđen od svoje želje. A Spas pravo se obraća njemu, i reče mu: „Pruži prst ovoj amo i vidi ruke moje; i pruži ruku svoju i metni u rebra moja, i ne budi neveran nego veran“. – Izvršena je najgrublja, iako najekperimentalnija provera Hristovog vaskrsenja: najjača sumnja otklonjena je samom stvarnošću fakta u koji se sumnjalo, logički sumnjalo. A iza apostola Tome stoje hiljade i hiljade ljudi tominske skepse i tominskog neverja. Bogočovekov odgovor je jasan: opipaj i vidi!

Ustvari, sve što je Bogočovekovo raspolaže neodoljivom i neuklonljivom stvarnošću. Za sve skeptike ima jedna apologija, jedno sredstvo da se uvere u stvarnost Bogočoveka i svega njegovog: opipaj i vidi! Spasitelj ne izbegava i tu grubu eksperimentaciju, nego je čak i predlaže, ali sa blagim prekorom predlaže: „ne budi neveran, nego veran“: tj. imaj poverenje u Mene. Vera hrišćanska je ustvari sva zasnovana na poverenju u Hrista. Vera u Hrista je poverenje u Hrista. A On, zar može obmanuti, i neistinu reći, i laž zastupati, i u zabludu čoveka odvesti, ili u greh i smrt zavesti? Verujem u Njega, imam poverenje u Njega, pa makar sav moj razum bio protiv Njega, i moje srce, i moj vid, i moj sluh, i celo biće moje. Znam da me On neće izneveriti nikad; samo ja mogu izneveriti Njega. On ostaje uvek veran Sebi, dosledan Sebi: jer se ne može odreći Sebe. E baš na tome se i zasniva naša vera u Njega.

Sve se zida na poverenju u Njega. Postupi li tako, poveri li se Njemu, čovek ulazi u pretopljenje svoga celoga bića: pretapa u Hristu, i sam Hristos pretapa, i um čovekov, i srce, i dušu, i volju: i čovek dobija nov um – „um Hristov“, novo srce, novu dušu, novu volju: od starog čoveka postaje nov čovek: „staro prođe, gle sve novo postade“. I taj novi um, nova duša, novo srce, taj obnovljeni, novi, novozavetni čovek: i razume, i shvata, i s radošću veruje svemu što je Hristovo; potpuno se poverava Gospodu Hristu da ga On vodi i rukovodi kuda hoće i kako hoće. Tako je naša vera u Hrista ustvari naše pooverenje u Hrista. Do te vere može doći svaki, i to – vrlo lako.

Glavno je: odreći se sebe i poveriti se Hristu. Razume moj, srce moje, dušo moja, ti se kolebaš, ti nećeš za Hristom, ti sumnjaš, ti se dvoumiš, ti se buniš, onda se ja odričem i tebe – razume moj, i tebe – srce moje, i tebe – dušo moja, odričem se vas radi Hrista, i poveravam sebe Njemu potpuno. A vi, idate od mene; bez vas mogu, ali bez Njega – nikada, nikada, nikada ni u ovom ni u onom svetu.